Миодраг Павловић
Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама“. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама“, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.
1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета“.
Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић (данас једини живи).
Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама“ (1952), „Стуб сећања“ (1953), „Хододарје“ (1971), „Улазак у Кремону“ (1989), „Космологија профаната“ (1990), „С Христом нетремице“ (2001), романи „Други долазак“ (2000.), „Афродитина увала“ итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од КсИИИ до КсКс века“ (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.
Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма“ чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда“ према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника.
Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону“ (на немачки је превео Петер Урбан). Добио је награду “Рамонда Сербица“ 1995. године. Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића“ добио је 2001. Добио је 1992. Награду Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић“. Награда „Десанка Максимовић“ за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће“). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу“ за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани“ које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља“ 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница“. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија“ И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. год. добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело.
Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Живи у Београду.
Говор Миодрагa Павловићa на уручењу награде „Извиискра Његошева“
8. мај 2008. године, Народно позориште, БеоградВрло уважени и поштовани гости, драги пријатељи
Готово неочекивано добијам књижевну награду која носи име нашег највећег песника – Његоша. Испуњен сам дубоким задовољством и био бих поносан, када осећај поноса не би био нешто што треба заобилазити. Они који установљавају ову награду, заслужују, мислим, сваку похвалу. Захвалан сам што се та награда додељује моме књижевном раду објављеном током последњих деценија и радујем се веома.
Уверен сам да се почаст овог награђивања односи на нашу песничку реч новијег времена, на песничку реч која нам је била додељена на чување. Та реч је једна наша могућа добробит и представља испуњавање наше обавезе да непрекидно артикулишемо своју књижевну културу. За нас је битна вера у ту реч, сви имамо свој удео и њој се мораммо непрестано одуживати.
Реч у виду стиха и поезије била је наша дневна заповест и наше позвање којем смо се одазивали. Надам се да ће сазвучја и визије, у чију јединственост смо веровали, поново извирати у душама будућих песничких твораца. Подршка што је песницима пружате изговарајући њихове стихове, пишући о песничким делима и најзад, награђујући их, верујем да није „уалудан труд ваше љубави“ за песничка дела нашег времена.
Хвала Вам на овом великом признању званом „Извиискра Његошева“ и на Вашем присуству данас и овде.
Миодраг Павловић
Београд, 8. мај 2008.