Јован Делић

МОЛИТВА ЗА ПЈЕСАН



За чим чезне и каквој то ријечи и пјесми тежи и стреми пјесник који је био свједоком и савремеником „бесовских вртлога“ пламена на крововима Хиландара и „виш' Србије по небу ведроме“? Губе ли тада „пјесан“ и Слово смисао и сврху? Или се баш тада открива њихова права природа и сврховитост? „И чему пјесници у оскудна времена?“ – понавља се као рефрен поезије и историје старо Хелдерлиново питање; коме је до пјесме када гори отаџбина и њен духовни темељ, њено гнијездо у Богородичином крилу? О томе пјева и мисли у својим најновијим књигама Миодраг Павловић. Оне – те књиге - неизбјежно тематизују пјесму и пјевање; оне садрже стихове, пјесме и цијеле циклусе о пјесми и пјеснику.

Пјесник пажљиво води крају поему Живот у јарузи, примичући је светогорским мотивима, а затим молитви. Са дна јаруге, те „ћелије нове“, казује се и тематизује „напев светогорски“ као жељена идеална пјесма уз коју би хтио да прионе пјевач, а затим се јавља фасцинација Атосом, видик који се претвара у визију. Оживљава се успомена на давнашњи поглед из Конака у Кареји, па се успоставља веза светости између врхова Атонске горе, Арарата и Ртња у Србији „који се равна према пирамиди / и некој свеопштој митској осовини“. Миодраг Павловић је пјесник и поштовалац планина и њиховог митског успињања. Најзад, успомена на светогорски пејзаж прелази у необичну визију манастирских цркава како низ ливаду „клизе по свили“:

Са дна јаруге човек гледа манастирске цркве
како низ ливаде клизе по свили,
па се обрадује одсјају крста
што хрли једној па другој планинској висини.

А у циклусу „Огњено царевање“ пјесничке књиге Рајске изреке, „азбука постаје глушна“ пред бесовским вртлозима огња: „од помоћи је само Реч / са својим Творцем једносушна“. Циклус се завршава пјесмом „Слово у даљини“: види се слово у даљини „као да је од кристала“, а кристал је у Павловићевој поезији чест симбол духовне суштости. О слову „поје Слаткопевац / који баш излази на обалу / код Каракала“, док се морска плавет „на стене / искрцава“ и долази да разговара с онима који су служили Опело. Пјеснички субјект постаје МИ, дио цјелине, један од оних који су служили Опело „којим смо спасли наше Слово“. Слово је, дакле, оно што се спасава молитвом, опелом; оно што побјеђује бесовске вртлоге огња на хиландарским крововима.

Поема Живот у јарузи завршава се молитвом свједока људских помама, опаснијих од бесова; то је молитва писца Бесовских вртлога који моли да се зли дуси смире. То је и молитва у којој се тражи од Господа да се појави „као икона што живи“ када сви буду мислили да га нема и да је „готов“: да излије своју милост и донесе мир, прогнавши бесове гдје им је мјесто.

Сасвим закономјерно, Рајске изреке се завршавају циклусом „Ново слогомерје“, гдје ријеч слогомерје не би требало свести само на разбрајање слогова и мјерење стихова и строфа: прије ће бити да је ријеч о новом пјесничком идеалу, о чежњи за поновном светости ријечи и језика. Уосталом, пјесма – молитва „Треба ми реч“ – први дио „Новог слогомерја“ – испјевана је у стиховима, а пет кратких фрагмената, под насловом „Ново слогомерје“, у поетској прози.

Пјесма „Треба ми реч“ цитираће се као већ класична Павловићева пјесма „Научите пјесан“. И док је она ранија у знаку апелативног императива, ова нова је својеврсна молитва за Ријеч, за Слово, за сушт Пјесме – молитва за Пјесан. Заједничко им је што је пјесан – избављење.

Пјесник моли само за једну ријеч, али ријеч над ријечима, многозначну, свемогућу, јасну, од раније познату, а крепку „као да је нова“. Та ријеч долази „из срца Јединога“; она је метонимија светога језика. Та ријеч мора бити естетског квалитета, што изворно значи изазовна и пријемчива за наша чула, „испуњена мноштвом / укуса, мириса и боја / налик на оријентална јела“. Богатија је сликама „од свакога калеидоскопа“ и треба да стане тамо „где су била откровења“; да буде вјечна, да се спусти „као котур непокретан“; да буде ријеч – послање, послана „јасно је одакле / и од КОГА“ – дакле, ријеч из самог средишта Васељене, Господња ријеч.

Други, прозни дио „Новог слогомерја“ словослави Господа говорећи о човјековим ограничењима и варкама, обнављајући и иновирајући стари жанр похвале. Словославље поставља пред пјесника захтјев новог светог језика, који би морао давати предност звуку над значењем, који би баштинио и нешто од тајне немуштог језика и грактања гаврановог, јер је можда „то био језик дозивања између прве браће“. „Ново слогомерје“ подразумијева, дакле, и нов однос између звука и значења, гаврана и човјека.

Поему „Ктиторов сан“ Миодраг Павловић је објавио и у другом издању пјесничког дјела Живот у јарузи, и у Рајским изрекама ; она је мост који спаја ове двије књиге; она опјева Павловићев поетски и естетски идеал храмовности, почињући стиховима о једној великој жељи и стремљењу:

Хтео бих да будем дародавац
који сопствено спокојство зида.

Градитељство је за пјесничког субјекта ове пјесме одувијек „чудотворно било“, па „ктитор подиже цркву / да у њој на своју руку може да устане / затим да порасте толико / да једва може у њу да стане“. Градећи цркву, ктитор надраста себе. Храм расте из тела пјесничког субјекта: црквена шкриња му је на грудима, а затим расте са длана; пјесник сања пјесму „која садржи свезнање“, као што црква садржи васељену у малом. Морала би пјесникова црква бити саздана од ријечи којима ће се укоријенити у небеску прашину. Пожелимо му остварење идеала пјесничког храма. Зарад стуба сјећања српске поезије. Нове пјесничке књиге Миодрага Павловића уграђене су у тај стуб сјећања; кроз њих зрачи пјесничко искуство српсковизантијске традиције. Миодраг Павловић је и у овим књигама велики неимар пјесничког континуитета. Он „бесовским вртлозима“ паклених огњева у „оскудним временима“ супротставља Слово које траје.

На многаја љета!