УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ 2015/2016

ЊЕГОШ БЕЗ ГРАНИЦА

Ова награда, која носи Његошево име, пружа ми прилику да изнесем неке закључке, или претпоставке, или слутње, или нагађања, до којих сам долазио у разним временима, враћајући се делима овог песника. Оно што увек морамо узимати у обзир, то је да су Његошу, у коме је Исидора Секулић видела „песника васионских аспирација“, око руку, ногу и крила били везани ланци владара, који су га из тих његових васионских аспирација принудно приземљавали на тло историје једног малог и одасвуд – и споља и изнутра – угроженог народа. Међутим, можда су управо та приземљења чинила његово дело драматичнијим и садржајнијим, и можда су му управо она обезбеђивала продужену актуелност.

Основно питање пред којим се налази наш песник постављају Владика Данило и Игуман Стефан. „Што је човјек?“, пита Владика Данило; „Што је човјек, а мора бит човјек!“ више узвикује него што пита Игуман Стефан. То питање се понавља и поставља у најразличитијим ситуацијама и контекстима: шта је човек у односу на Бога, у односу на свемир, у односу на нацију и народ, у односу на националне митове, у односу на религију, на историју, на политику, и, коначно, шта је човек у односу на самога себе.

Одговори на ово питање крећу се у највећим распонима, који ће се у „Лучи микрокозма“ сажети у цигло три стиха:

Злоша, завист, адско насљедије,
Ово чојка ниже скота ставља,
Ум га, опет, с бесмртнима равни.

Докази и за једно – да се човек спушта „ниже скота“ – и за друго – да се својим умом „с бесмртнима равни“ – непрекидно се смењују на Његошевим страницама. На једном месту ћемо прочитати: „Твар је творца човјек изабрана“, на другом: „Што је човјек? Ка слабо живинче!“ На једном ћемо месту открити да творац подједнако сија „у смртнима ка у божествима“, на другом ћемо чути:

Све се човјек брука са човјеком:
Гледа мајмин себе у зрцало!

На крају, Његош ће, у посвети „Луче микрокозма“ Сими Милутиновићу Сарајлији, без посредништва неког од књижевних ликова, свом учитељу поверити:

С внимањем сам земаљске мудраце
Вопрошава о судби човјека,
О званију његовом пред Богом,
Но њихове различите доказе
Непостојност колеба ужасна:
Све њих мисли на једно собране
Друго ништа не представљају ми
До кроз мраке жедно тумарање...

У том тумарању кроз мракове истина све више измиче, или се још горе, као истина све чешће указује слутња да човек није оно што би ка човек морао бити. Тако ће разочарани Теодосија Мркојевић у једној прилици казати да људи

Све наличе један на другога,
Ал човјека ка планине нејма,
А у другој ће резигнирано закључити:
Будале су људи од старине,
Будале ће остат довијека.

Од ових суморних истина неће бити далеко ни оно што ће о нама о нашем карактеру и менталитету казати Шћепан Мали:

Свуд страдају људи и народи,
Но пружају јеан другом руку,
Свуда, само не овде, где неслога царује и међу људима и међу народима.

Са том истином ће се, на самом почетку „Горског вијенца“, суочити и Владика Данило:
О, кукавно српство угашено,
Зла надживјех твоја сваколика,
А с најгорим хоћу да се борим!“

Пре Његоша и његовог Владике Данила, то зло је видео и на њега је указао још Доситеј, када је у „Животу и прикљученијима“, упозоравао: „Србија Босна и Ерцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујеверије и не искорени мрзост за закон, они ћеду сами себи бити Турци и мучитељи“. Не, дакле, само неслогу: и Доситеј и Његош ће видети још једно највеће зло. Доситеј је казао: „мрзост за закон“, а Његош ће закључти: „рођени смо у бесудну земљу“. (Овде бисмо се могли сетити и стиха: „правда ви је што је вама драго“.)

На неслогу ће нам указивати и Стерија, и Змај, али ће се оно на шта нас је упозоравао Доситеј – да ћемо „сами себи бити Турци и мучитељи“ – непосредно потврдити у „Прологу за ‘Горски вијенац’“ Лазе Костића, коме ће Његош, из облака над Ловћеном, поручити: Док на ту земљу ови стоји кам, Најцрњи враг је Србин себи сам!

Треба ли да кажемо да се овај горки лајтмотив наставља се кроз целу нашу историју и поезију, све до данашњих дана? Као да никад нисмо читали ни Доситеја, ни Стерију, ни Његоша, ни Змаја, ни Лазу Костића. Као да никада нисмо читали никога.

Ослонац који није успевао да неће на земљи и у човеку, Његош тражи отискујући се далеко „у просторе и за просторима“, тражи умним летећи крилима „око сунца и планетах“, тражи у етици која би се могла засновати у присуству Бога, ако би било могуће да свевишњи заиста засветли „у смртнима ка у божествима“. Међутим, присећамо се да је још Блејк рекао да су „људи заборавили да све божанствености пребивају у човечјим грудима“, што, по свему судећи, није могло промаћи ни нашем песнику. Од тих мракова које открива у човеку и међу људима Његош се брани својим „васионским аспирацијама“, високом поезијом, високом етиком, великим и патетичним речима и гестовима. Али се од тога брани и хумором.

Када је о хумору реч, могли бисмо навести многе сцене из „Лажног цара Шћепана Малог“, као и неке сцене из „Горског Вијенца“. Међутим, у овој прилицибисмо се зауставили на једном неупадљивом детаљу, који је, колико нам је познато, запазила једино Исидора Секулић. На почетку „Лажног цара Шћепана Малог“, као на почетку сваке драме, налази се списак лица која се у драми појављују. На том импозантном списку, уз патријарха српског, уз Кнеза Долгорукова, „генерала и посланика царице росинске Екатерине вторе“, уз сердаре и војводе, везире, паше, бегове, судије и кадије, појављује се, равноправно са њима, и један Папагао! Папагај Шћепана Малог! Колико би нас далеко у претпоставкама могао одвести овај детаљ, који Исидора дефинише као „апсурдан“, док ја не могу да одолим искушењу да у том епитету потражим оно значење које он има у термину „театар апсурда“? Докле би могао стићи Његош да се отиснуо даље у правцу у коме га је могао одвести овај апсурд, овај папагај, овако провокативно, као бомба, подметнут у ово елитно друштво генерала, сердара и војвода?

У страху да сам можда већ претерао, ја овде својим све слободнијим, све изазовнијим претпоставкама постављам границу... Али знам да та граница, као и ниједна друга, не може ограничити ширину Његошевих интуиција.

Малочас, не случајно, цитирао сам Виљема Блејка. Цитираћу га, на крају, још једном. Блејк је, у „Пословицама пакла“, написао: „Молитве не ору“. А Његош је, у „Лажном цару Шћепану Малом“, казао: „Молитве лијек не бивају“. Блејк је написао: „Кад би лав примио савет лисице, био би лукав“. А Његош је написао „Ћуд лисичија не треба курјаку“. Кад видимо ову и оволику сагласност између Блејка и Његоша, видећемо на којим је фреквенцијама радио наш песник, и схватићемо зашто се тумачењима његовог дела не могу постављати никакве границе.

Љубомир Симовић