Јован Делић

ПОЕЗИЈА СПРАМ КОЈЕ СЕ ВИДИ ВЕЧЕРАТИ

(Бесједа уочи Госпојинадне у Храму Светог Василија Острошког у Никшићу 2020. године)



            И обимом свога опуса, и тематском ширином и усмјереношћу својих пјесама, и вриједностима које остварује и које брани, и блискошћу његошевском надахнућу, и судбинском приврженошћу поезији која је из главе цијела народа, и сатусом и књижевној критици и међу пјесничком публиком, и наградама којима је његова поезија досад освијетљена и овјенчана, Ђорђо Сладоје је достојан награде с Његошевим именом, и првим насловом Горског вијенца у том имену – Извиискре Његошеве.

            Седми по реду добитник ове данас престижне књижевне награде има иза себе библиотеку од четранест својих самосталних и кохерентних пјесничких књига – петнаеста је у настајању – не рачунајући ту књигу пјесама за дјецу и шест књига изабраних пјесама. А ако би се и ових седам књига прибројило, уз роман у стиховима у настајању, онда су то двадесет двије књиге од истога пјесника, што је не само респектабилан, већ импресиван број пјесничких књига уједначеног, високог стандарда.

У овој прилици, на овом мјесту и у овом времену најпримјереније је да започнемо говор о Сладојевој поезији пјесмом о Његошу под насловом „Боли ли те“. Испјевана је из перспективе лирског јунака – самог Његоша – коме свакодневно долазе љути Црногорци да пред њим развежу неку своју невољу, додијавајући му свакојаким питањима, али ти тешки, горки и пријеки људи имали су душу, самилост и саосјећање, показујући искрену и дубоку бригу за Владичину болест:

                        Час видим мученике, час хуље и комите

                        И благи шапат чујем – Владико боли ли те.

            Владичини савременици су, ипак, били лафи, а шта су и ко су ови сада – наши савременици и браћа – нејасно је и самом Његошу на оном свијету:

                        То ипак бјеху лафи вазда спремни да гину

                        Једнако за Косово за драчу и утрину

                        А шта је ово сада шапни ми Небесниче

                        Куда је ово пошло одакле ово ниче –

                        То што ми жврља по Вијенцу и Лучи

                        Мастилом од сурутке од пљувачке и жучи.

            Сладоје не загађује пјесму баналном дневном политиком, али је вредносни суд јасан и немилосрдан, изражен комбинацијом метафоре и метонимије.

            Пјесник присно и људски топло доживљава Рождество. Нема рођења без суза и мајчиних порођајних болова, „па и долина ова у сузи сјакти“, а Богомајка се мучи као каква пастирица, Херцеговка:

                        У јамама тихо јечи Богомати.

            Рађање прати опасност од џелата који слиједе благовјесника са истока. Рођењу Спаситеља слиједи покољ витлејемске дјеце. Пјесник поентира вапајем за своју Херцеговину у мраку каравека мрачног и страшног двадесетога вијека, питајући се о судбини и изгледу на живот новорођене дјеце у ратним и поратним приликама у Гацку и Стоцу:

                        Има ли иког налик Спасиоцу

                        Док мрзне у души и по свету мете

                        Да згреје у Гацку, утеши у Стоцу –

                        Ако се и тамо гласне неко дете.

            Пјесник је благодарио Господу на даровима његове милости – на хљебу и поезији:

                        Напунио ми срце и строфе и бисаге

                        Ушушкао ме међу ближње ко у облаке благе“,

па шта човјеку више треба у злом времену. Уз то га је ослободио негативних осјећања и неумјерених прохтјева:

                        Лишио си ме злобе похлепе и страха.

            Захвалност се преображава у молитву и замолбу упућену Господу:

                        Али ме не лишавај ни кајања ни стида

                        Ако не чујем дете које у мраку рида

                        Ако се не осврнем на твоју живу рану

                        На убогог и болног и луду самохрану

                        Не дај ми да се стврднем или узнесем почем –

                        Без трунке самилости не остављај ме Оче.

            Савез са собом и са Господом потпуно је успостављен. Са осталима ће лакше, чак и кад је привидно теже.

            Гдје и у чему да нађе утјеху усамљени човјек?

            У биљу и љубави, гдје ју је налазио и Милош Црњански. Биље, и кад је најситније, кад је зрно и сјеме, показује своју постојаност и тврду вјеру:

                        Ниједно се зрно не одриче Хирста,

А свака биљка устаје и ниче на Божји знак, па се Вишњићев стих

                        Уста раја ко из земље трава

преображава у Сладојев:

                        Устала је трава кроз кости из раје,

којим се показује бескрајна надмоћ траве у својој снази и мудрости обнављања над човјеком пуним илузија да травом влада и господари. Чудо прољећног обнављања захватиће и пјесника: од његовог горког даха проклијаће још горчи пелин. Ипак је утјешна ова веза са биљем, утолико више што траје и на оном свијету:

                        А неко од мојих са онога света

                        Помаже да се глог докопа цвета.

            Зато лирски субјекат и сади биље да би стекао храм и друштво. Примила се липа небесница тамо гдје друго дрво није могло, и у земљи и у души лирског субјекта; она је и црква, и кућа и мила сеја, а кад се уз њу посаде и два-три бора,

                        Ето горе

                        Романије

                        И из горе

                        Разговора.

            Митско дрво призива митску планину, а два мита – цио спасоносни космос.

            Има Ђорђо Сладоје и своје словце љубве. Релативно мали број љубавних пјесама пјесник објашњава својом стидљивошћу:

                        А ја сам узама стида у чвор гордости свезан

                        Праштај љубави моја што други говор не знам.

            То је говор „на ком травке под снегом ћуте / И понорнице именом твојим загрцнуше“. Да ништа више није испјевао у славу љубави осим овога стиха, написао је много – херцеговачке понорнице загрцнуте су њеним именом. Трагови љубави се читају из росе као трагови срне и шумске дивљачи, чиме се потврђује нераскидива пјесникова веза с природом.

            Сладоје је понекад склон деминутивима именица које су препознатљиви национални књижевни и културни симболи. Његошев наслов Огледало српско у Сладоја је наслов пјесничке књиге Огледалце српско, а наслов Деспота Стефана Лазаревића Слово љубве постао је у Сладоја словце љубве, преображен у мало, њежно словце љубави које настаје упорним испирањем златног муља из златоносне ријеке Пека:

                        А шта сам чинио друго васцелог худог века

                        Него у шкрапи душе као у муљу Пека

                        Испиро словце љубве, ловио сјај и ехо

                        Речи које су давно крштене твојим смехом.

            Љубав је спасоносна и за пјесника и за његову поезију: „кад плану рукописи“, спасавала је и чувала стихове-погорелице, гријала у збјегу, и пјеснику и пјесмама сламку додавала “пред налетима Лете”. Глас којим га је љубав дозивала био је глас „у којем су трешње цвале“, што је слика достојна Црњанског и јапанске поезије, а знамо да је из Сладојеве баште. Али многи су у својој башти узалудно гајили трешње – цвијет им није пропјевао. Љубав ушушкава „гнездо стреје“, враћа „милост у Пилате“, кроти „страшне звери / Утваре што се у сну роје“.

            „Бранећи изгубљено и жудећи за немогућим“, пјесник је прошао кроз својих шест деценија, мало сазнавши „о свету о људима још мање“; танак у вјери, тањи у имању:

                        У мањерци ми вера у завежљају имање.

            Да не склизне у бездан нихилизма, чувају га љубав и тајна поезије као физички и метафизички ослонац. Такав ослонац може бити и облак распет на невидљивом крсту између Хума и Прење као поуздан знак Христове близине и присности; као што су то и „Косово клето / и цркве Метохије“, и друге велике духовне тврђаве, од Хиландара до ове у којој славимо Извиискру Његошеву и Сладојеву поезију, и њених 120 година под именом Светог Василија Острошког.

            Хиландар је за Сладоја далек и недостижан, јер је пјесник „ни јагње ни звере“ кренуло на литургију у локалну цркву „по свој гутљај наде и напитак вере“, са пуном свијешћу о тежини гријеха од ратне гарежи чађаве душе:

                        А за наше грехе несреће и муке

                        Мајчице Света мало су три руке

                        И можда је боље да до твога храма

                        По спас и милост душа пође сама

                        Јер ја сам препун пепела и гара

                        И не смем такав у сјај Хиландара.

            Сјај Жиче доспио је до снијегом завијаних крошања Херцеговине, па је светлост својим сјајем проговорила у природи:

                        Зацељују земљи ране

                        Снег и цича

                        У крошњама хује псалми

                        Сјаји Жича.

            Жички баштован моли за себе и за биљке о којима брине: за травке, различак, чокоте, безимено љековито биље за убоје на ране, хљебну муку, али и за осма врата на седмовратој крунидбеној Жичи, која би била отворена не за осмога краља, већ за нишче убоге. Они су једно од чуда и вриједности овога свијета; „југородиви и нишчи / без хлеба и конака / који небеса држе и беду позлаћују / месечином и смехом / мада немају никог / ни тамо ни овамо / сем ветра и облака“, они у магновењу „на пусте чуке /таворску светлост своде“, преображавајући кршевити, голи, херцеговачки пејзаж у богојављенски. Тако пјева једино Сладоје; за њега је поезија насушна потреба душе. А грешну душу грије и црква Љубостиња:

                        Чим нас грејеш добра земљо штo ти тања –

                        Смрзла дуња или душа и у души Љубостиња.

            Наша мала стара црква у Мостару подизана је у турском вакту, па је морала бити до пола у земљу укопана. Сладоје вертикалу обрће и нашу цркву види укопану у небо:

                        Још чујем силазећи у ведрину дана

                        Из цркве што је у небо укопана.

            Пјесник не може изоставити не „Цркву на далеком брегу“ свога завичаја. Све самља, жељна људи, окружена хумкама, она се пјеснику јавља у сну, преображена у мајчин лик:

                        Видим је у сну белу у материном лику

                        Шћућурену и саму на далеком ћувику.

            Пјесмом „Јесте било Косовске вечере“ и њеним насловом обистињују се пројектоване сумње у Косовски завјет. Косовски јунаци одлазе свјесно у жртву и погибију, „причешћени и заклети“, а враћају се као „Небоноше / Заветници тихи свети“ у сиромашну кровињару и земуницу, у душу људску „и у сузу божур-чашку“. Најважније је да су се вратили у пјесму, и из пјесме вјечно свијетле:

                        И у песму на дну које

                        Још се види вечерати.

            Косово, средишња српска вриједност, историјска и митска, присутно је, а Срби из њега потиснути, па је „наша туга / Голема људска мука / Над којом гавран нам је / а сова ћутке кука“, а Сладоје из те туге пјева хуморно, иронично и не мање болно у славу косовских врабаца, који су постојани остали на страшном судном пољу, пошто су „побегли ждрали / и соколови сиви“, мрке вође, самозвани набијеђени јунаци. Врабац је са Сладојем ушао у српску поезију и узлетио изнад све рјеђег сивога сокола, готово ишчезлог крсташ орла и све чешћег гаврана. У знаку доминације врапца је крај XX   и XXI вијека, и српско косовско ваздухопловство.

            На предање из светосавске традиције ослања се пјесма „Нeтрулежне јабуке“. Пјесник би – као некакав иновјерац што је чувао крушке и јабуке у ковчегу „у којем су мошти Светога Саве / Понели на ломачу те далеке зиме“ – „У шркињи мироточној у светлом повесму“ чувао „речи за песму“ са надом у њихову нетрулежност, у чежњи за остварењем двају својих идеала: везу са светошћу и светосављем, и везу са традицијом и почелом.

            Најзад, свијет завичаја у Сладојевој поезији оживљава у сликама културе, па су „куполе стегова сламних / у византијском стилу“, а „тврђаве мравињака / и зарасле могиле“ израњају из напуштеног простора дјетињства и младости, заједно са звуцима вратанца на дворишту која „залупе треском и потом дуго цвиле“. У тој цвилежи чује се прекор напуштене куће и предака. Из истог свијета и времена долазе: „дуга ждребеће гриве / светлице – веверице / под стрехом врапчији сабор / пчелиње задужбине“ изван и око куће, а из куће – „кућни светац на зиду“, и изнад куће, на кућном небу и „Сунце у чуду / застало понад света“.

            Издвајамо још само три пјесме да употпунимо слику дјетињства, дјечјег страха, драму одрастања, значај дјечјег виђења и двосмисленост завичаја. Пјесма „Велики прасак“ јесте сонет о паду једне стаклене боце препуне воде и леда, коју је несрећни дјечак понео жедним косцима. Глатка, орошена боца је склизнула из руке, пала на шркиљац, „и уз грмљавину у безброј комада“ се распала. То је, за дјечака, имало димензије космичког праска. Треба изаћи пред оца и жедне косце без воде. Учење одговорности је болно; одрастање још болније.

            Балада „Доћи ће мени ујак“ испјевана је из перспективе дјетета без заштите, кога муче авети, утваре и одраслији дјечаци. Сам и немоћан, дјечак се позива на тајанственог ујака, који никако да дође:

                        Доћи ће мени мој ујак

                        Па ћемо онда видети

                        Чији је тата патуљак

                        Ко ће се мајке стидети.

            Ујак је митски јунак из планине Сомине и из мајчине приче и нарицања; он ће отуда „крила донети / и ону звзеду наjбељу“, што ће дјечака учинити супериорнијим над његовим мучитељима. Дјечак га види како промиче кроз кланац и иза облака, али му је сумњив мајчин плач при помену Сомине планине:

                        Ено у кланац замаче

                        Иза облака промину

                        Што ли се мајка заплаче

                        И куне клету Сомину.

            Иако ујак у дјечјим очима може да помјера и прескаче планине, остаје чуђење што га нема да заштити угроженога сестрића, а то је њему лако кад је добар и моћан:

                        Он може подић Волујак

Прескочит преко Лелије

Доћи ће мени мој ујак

Ал што га нема где ли је.

            Из дјечаковог монолога се слути оно главно, а неизречено: ујак је погинуо у планини Сомини, а мајка од свога изгубљенога брата гради култ у дјечаковим очима и митску, моћну заштиту против утвара и малих дјечјих напасника.

            Најзад пјесма „Коњски пут“, која опозицијом коњ – вођe успостваља хуморно-ироничан тон: кљусе, макар било и рага, и сакато, и стара, и багљиво, супериорније је од вођа. Вође често воде у неповрат, а коњ увијек право кући:

                        Зато се држи коња

                        Сипљива слепа хрома

                        Кад нико не зна куда

                        Он каса право дома.

            Друга опозиција је коњска глава (грива) – реп. Јачи се грабе за главу и гриву, а лирском Ти се савјетује да се држи репа:

                        Држи се за реп, синак

                        Док јачи гриву грабе

                        Кљусе је светионик

                        За уморне и слабе.

            Кљусе је светионик, а коњски реп сиротињски компас који може доста да издржи. Држати се репа, значи вјеровати коњској беоњачи. Стари коњ је сародан, својатљив и милостив, посебно у невољи и мећави. Он ће, као и Кочићев дјед у приповијеци „Кроз мећаву“, постављати исто питање:

                        Кад маховина слаже

                        Залута северњача

                        Из долине и магле

                        Сја коњска беоњача.

                        Једино њој је знано

                        Куд сузне стазе воде

                        Из мећаве ћеш чути

                        Коњско – идеш ли роде?

            Кућа као центар свијета и коњ, умјесто вођа, као водич до куће и онај који зна пут до свога историјског циља – то је прастара патријархална идеологија која се супротставља идеолошким схемама у маглама и мећавама живота и историје.

            Добродошао, Ђорђо Сладоје, међу своје, под куполу никшићког Саборног храма Светога Василија Острошког, окићеног именима жртава херцеговачких устаника, који су дали своје животе за ослобођење Никшића; у храм који слави сто двадесет година службе Господу и сјутрашњој слави – Успењу Пресвете Богородице.

            Нека ти је – наздравље и на част Извиискра Његошева и да, вођен њоме, извијаш искре своје поезије спрам које се види вечерати.

Знам да су се многе душе на овој Петровој главици данас узвијале, али и оно душа око твоје завичајне цркве на ћувику и око твоје куће у Клињи код Улога, одакле допиру вјешти звуци дивнијех гусалах твога оца Спасоја и неугасли сјај мајчиних очију с онога свијета. Ти звуци трепере са струна твојих стихова, а мајчине очи гледају и гледаће из твоје пјесме и када наше очи згасну, као што ће и сестра сиња вјечно остати да „при звезди крвавој / на дар манастиру везе први завој“. А тебе ће чувати од одласка глас вољене жене, чији ехо долази „из оног далеког врта“, и Тијанин смијех од кога „ластавице / забораве сеобу / и ждралови се помету“, ово јединствено претпразничко славско и слављеничко књижевно вече у храму, на јединственом мјесту, и сјутрашњи свијетли празник, који ћемо, акобогда, прославити у светородној Пиви.

                        Будимо достојни ових свечаности у светињама!