Жири за додјелу Награде „Извиискра Његошева“, у саставу: Милутин Мићовић (Никшић), др Ранко Поповић (Бања Лука), др Иван Негришорац (Нови Сад), Драган Хамовић (Београд), др Јован Делић, предсједник (Београд), на својим сједницама 10. и 23. јануара 2008. године, донео је
О Д Л У К У
да се прва „Извиискра Његошева“ додијели МИОДРАГУ ПАВЛОВИЋУ, пјеснику, есејисти, прозном и драмском писцу, поводом његових пјесничких књига Живот у јарузи („Арка“, Смедерево, 2006) и Рајске изреке (Завод за уџбенике, Београд, 2007), и романа Бесовски вртлози (СКЗ, Београд, 2006), а за његово цјелокупно књижевно дјело.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Рјеткост је да један велики писац објави у двије године три тако значајне књиге, а још је рјеђе да уз три књиге на своме језику објави Рајске изреке на њемачком, два избора из поезије на француском, два избора на румунском и по књигу изабраних пјесама на италијанском и словеначком језику. То је све у протекле двије године пошло за руком Миодрагу Павловићу.
Још од 1952. године његово име је угаони темељ-камен српског модерног пјесништва послије Другог свјетског рата. Приређујући Сабрана дела у издању Просвете (2000) Павловић је своју поезију сакупио у три тома, под три веома сугестивна и рјечита наслова: Искон, Извор, Исход. Ти наслови сугеришу да Павловићева поезија поставља и тематизује основна, битна и посљедња питања о човјеку: о љубави, о духовности и вјечној драми у односу Бог-човјек, о историји, њеној сврси, смислу и исходу, о култури и могућностима њеног насљеђивања, о митском у људском искуству и човјековој психи. По томе је Павловићева поезија блиска пјеснику чијим га именом и насловом награђујемо.
Ми немамо пјесника нити књижевног зналца који се тако добро оријентисао у традицији и њеним вриједности као што је то Миодраг Павловић. Модеран по схватању традиције као избора из баштине, Павловић је први антологичар који је у Антологији српског песништва вредновао цјелокупну нашу поетску традицију од Светога Саве до наших дана, обухватајући средњовјековну, народну и новију књижевност. Овај интегративни однос према традицији осјећа се и у његовој поезији, па је и по свом интегративном духу Павловић такође поредив с Његошем.
Визија живота као подвига и подвизивања у јарузи, насталој као посљедица бесовских вртлога, и параболичко-филозофска природа Рајских изрека и идеал храмовности као основни естетски, стваралачки, па и поетски идеал такође доводе Миодрага Павловића у близину пјесника Луче и Горског вијенца.
С осјећањем да је први добитник „Извиискре Његошеве“ срећно изабран, завршићемо стиховима давне Павловићеве пјесме „Ловћен, Његошу“: „Оклевам да ти ступим пред сен ти високу, ⁄ а реч бих да чујем ⁄ од које се Ловћен дроби. ⁄ Сад ме већ граница сама носи увис.“ Мислимо да је Миодраг Павловић први међу савременим пјесницима који могу мирно ступити пред Његошеву „високу сен“.
У Београду, 23. јануара 2008.
Милутин Мићовић с.р
др Ранко Поповић с.р
Иван Негришорац с.р
Драган Хамовић с.р
др Јован Делић, предсједник с.р