ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЧЛАНОВА ЖИРИЈА




Иван Негришорац
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: СТРАСТ КРИТИЧКОГ РАСУЂИВАЊА И СЛОБОДА ЗА ОДГОВОРНОСТ



Милован Данојлић је добри дух српске књижевности и културе. Истина, тај добри дух уме да буде помало злочест, па као луцидно закерало често опажа и истиче баш оно што бисмо сами о себи хтели да прећутимо и заборавимо. Своју драгоценост овај добри дух управо потврђује том својом способношћу да буде и непријатан када то затреба и да нам каже оно што бисмо хтели да потиснемо у такве дубине несвесног како се то никада више не би ни јавило као чињеница наше свести. Зато у разумевању Данојлићевог књижевног чина морали бисмо не само да схватимо него и да прихватимо то да право и обавеза да слободно и одговорно расуђује представља први, основни предуслов његове несумњиве доброте и посвећености. Ако такву слободу субјекта не прихватимо као нужну премису, онда ми никада нећемо ни моћи да сагледамо у којој мери Данојлић заиста јесте драгоцени, добри дух.
Данојлић нас, дакле, увек изнова учи слободи и одговорности мишљења. Он нас подстиче да се не плашимо да слободно критички расуђујемо, али и да истовремено не дозволимо да се наша слобода претвори у неодговорно брбљање које губи контакт са стварношћу. Одговорност слободног бића појављује се оног тренутка када свој говор то биће почне да усмерава колико ка томе да о самој стварности и њеној прошлости нешто релевенатно посведочи толико и ка томе да открије тајну развојних процеса у које се стварност нужно мора укључити уколико хоће, и у будућности, да траје на плодоносан начин. Данојлић је добри дух јер се његов креативни, књижевни чин испоставља као израз такве слободе и одговорности која се неће устезати од најтежих и најмучнијих питања, оних питања око којих се укорењује и разраста, разгранава и оплођује српски народ и његова култура.
Те своје бриге о народу и култури којој припада он се никада није застидео и од ње није одустао. Истина, он је често умео да посвећенички смерно своју бригу искаже наглашеном употребом топоса скромности или нападном гласношћу, тихом литотизацијом или изразитом хиперболизацијом, ироничном похвалом или покудом која се мора схватити као облик похвале... Данојлић је, дакле, развијао различите реторичке поступке и књижевне облике помоћу којих је појачавао или умањивао, скривао или наглашавао, антитетички супротстављао или аналошком страшћу ширио видике своје недвосмислене бриге о судбини народа, његове културе, језика, књижевности и целокупног духовног наслеђа. Он је заобилазно и нежно умео изговарати оно што би, увидевши како се све претворило у зло и наопако, најрадије громогласно крикнуо, као што је умео из петних жила викати у оним приликама које су превише разумном човеку саветовале да се, чекајући да стане пљусак, завуче у мишју рупу. Данојлић се од света није повлачио у некакву рупу, него је себе беспоштедно излагао притисцима и некако је на крај излазио са муком у свом духу, са својим тешким буђењем и са свим, неподношљивим годинама које пролазе кроз авлију. У том излагању и жестоком преиспитивању понекад је од неких ранијих уверења умело да остане тек колико црног испод ноктију. Али и у тим и таквим менама, увек је тријумфовала слобода човека који мисли и који одговорно тражи путеве достојанственог опстанка усред хаотичне стварности.
Брига за очување света и за обезбеђење опстанка људскости захтевала је од њега непрестану промену изражајног регистра и широку жанровску лепезу. Данојлић се обраћао и великим и малим читаоцима, и оним старачки преозбиљним и оним детиње лакомисленим, па је створио јединствени опус у којем се мисаоност и поучителност књижевне речи прожима са њеном игривошћу и наивношћу. Његова дела су, рекло би се, сва одреда написана за врло паметну децу. Верујући у моћ наивне песме, он се запитао како спавају трамваји, како живи пољски миш или шта сунце вечера, те како се свет приказује једној фуруници јогуници. Данојлић је, уз то, претресао језик, речнички фонд и врећу карактеристичних фраза тако да је он - свестан многих мука с речима - чистио алат припремајући се да бескомпромисно изазове многобројне и страшне сенке око куће које човека, као дивљу звер, непрестано држе на чистини, на брисаном простору. Он је добро познавао човекову склоност да прошлост са себе скине као змијин свлак, па је, баш за инат, настојао да преиспита сваки тренутак свог протеклог живота и сваки гест који је за собом повлачио нимало наивне консеквенце. Говорећи о себи, стално је истицао да је то општа прича са ових простора: о себи је, изнуђеним исповестима, приповедао нежно-грубе приче о приповедачу, приче које сведоче о свима нама и о нашем тегобном преласку из сеоско-патријархалне у урбано-модерну цивилизацију и културу. Истовремено, пажљиво пратећи судбину једног Добрислава или једног Петровића, он је у њима препознавао карактеристичне обрасце нашег менталитета.
Певајући баладе, епиграме, политичке и сатиричке песме, историјска сагледања, лирске евокације и метафизичке визије, он је стремио узвишености баналног, али није допуштао да се обави и потпуна банализацији узвишеног. Свој поетски говор, како у поезији тако и прози, он је променама стилског регистра настојао да очува у оној драгоценој, средишњој тачки која сведочи о отвореним чулима за свет и о потреби да се тај свет непрестано упућује ка вишим, отвореним могућностима његовог употпуњења и смисаоног уздизања. Као преданом посвећенику земљи, њему је, без обзира на променљивост спољашњих околности, свака сезона била родна година, а негујући увек нове плодове свога рада, он је непрестано показивао како се из мрака у којем смо затечени може стремити како узвишеном путу тако и сјају без којег не вреди живети. Тачка отпора свим датостима и задатостима била је за њега права мера ствари која прати преображаје света и чини да се никада не изгуби свест о неким вишим исходиштима људске и друштвене егзистенције, чак и онда кад се схвати да је свет ипак нека врста циркуса. И кад га је очај хватао у свој чврсти загрљај, он се отимао тражећи како у себи тако и у свету ту спасоносну тачку отпора без које човек не може и не сме постојати.
Данојлић је брижно весели номад српске књижевности. Он од српског народа и његове културе не жели никуда да се помакне, али је просто принуђен да вазда бежи како би својој опсесији могао увек изнова да се враћа. Често путујући он је непрестано мислио о суочавању са Другим као о великом испиту, али и о суочавању са самим собом као спасоносним начином разгоревања ватре у месту рођења. У таквом кретању од себе ка другоме, од свог народа и језика ка другим народима и језицима, трајно је пре свега осећање самоће и бескућништва. Зато он може да напише „Баладу изненадне самоће“, песму која почива на знању да „свет је широк два-три километра“, али да ипак препозна да „туђ глас то певаше у нама“, те да „глад смо коју нико још не задовољи/ Ал кроз нашу ћутњу свет постаде бољи“. Истовремено, он може да напише и „Баладу бескућника“, песму у којој „нигде не стижемо, а долазимо с пута“, па тако, на путу, стичемо сазнање да од ветра, од плавог ваздуха, од ноћи, „од свег се може направити кућа“. Данојлић је номад који од целога света успева да сачини сопствени дом, упркос томе што у том дому непрестано доживљава грубости и буботке који јасно говоре да то никакво утешно место становања није.
Ма колико лутао током своје дуге и пребогате животне и књижевне путање, Данојлић се никада није заситио света, него му је остајао близак и потпуно отворен за његове чулне тајновитости и изазове. Отуда писати под надзором те стварности јесте и његова, списатељска, вољно преузета обавеза. Раскошно осећање језика спојило се са изврсним познавањем овог нашег, српског света - истовремено сеоског, приградског и градског, једне бурне и паклене мешавине која тешко излази на крај са самом собом. Такав динамични свет социјалних промена ујединио се, опет, са чудесном моћи опсервације, па је то дало специфичан облик казивања који нам се, понекад, учини као да је непосредно произашао из прустовског шињела, из његове отмене рафинираности, којој је додат сасвим другачији, плебејски социјално-културолошки предзнак. Све то је потом оплемењено сартровском посвећеношћу свету и захтевима ангажмана, који би желео да књижевност не буде тек вапај усамљеног појединца у модерној урбаној пустињи него да буде чинилац који активно сведочи о животу и учествује у њему. Бавећи се опсесивно српском културом и српским човеком, Данојлић није заборављао искуства других књижевности, па је чежњиво стремио суочењу са искуствима туђих светова који би тек требало да постану и наши. Зато је у све то складно уграђена и Данојлићева страст преводиоца који нам је подарио песничке светове једног Бодлера, Клодела, Арагона, Сиорана, Јонеска, Јејтса, Паунда, Бродског и других књижевних заслужника.
Да немамо Данојлића оваквог какав он јесте, морали бисмо га, дакако, измишљати. Пошто имамо срећу да нам се он, својим даром, радом и упорношћу, сам наметнуо, пошто је он обилним стваралачким родом вишеструко већ оправдао своје овоземно трајање и делање, онда нам не преостаје ништа друго него да се, са захвалношћу, удубимо у исти онај чин који је произвео толике књиге, довољне да утемеље чак неколико јаких ауторских, стваралачких опуса. А кад се удубимо у те опусе, тад ћемо морати себи да признамо да је у Миловану Данојлићу присутан отелотворени дух слободе и критичког мишљења који се на срећан и продубљен начин спојио са духом одговорности и са бригом за опстанак српске културе. У томе треба препознати његову тачку отпора свету, овешталим навикама и трулим конвенцијама; у томе треба пронаћи место рођења његовог песничког доживљаја, књижевне изражајности и културолошке драгоцености. Имао се Данојлић рашта и родити; као што и ми, његови читаоци, имамо рашта у његовим делима себе непрестано откривати!

(Реч при саопштењу одлуке жирија за награду „Извиискра Његошева“, у Београду, 23. јануара 2014. године)

Драган ХАМОВИЋ
Поводом Награде „Извиискра Његошева“ Миловану Данојлићу



Песници међу собом, у стиховима, воде разговоре и свесно и немајући појма о томе, подразумевајући да је историја песништва један дуг, непрекинути разговор, разговор о једном те истом, обнављан и стога што смо у свету осуђени на сваковрсна понављања и обнављања градива. Један од скорашњих циљаних дозива Његоша налазимо међу бираним мноштвом епиграма Милована Данојлића, у збирци Црно испод ноктију. Епиграм је насловљен преузимањем чувеног Владичиног стиха „Што је човјек, а мора бит човјек“: „Човек сам, мало више од ништа, / То имам на уму непрестанце: / Деведесет кила немислећег месишта, / И један килограм мислеће супстанце.“ Високи тон Његоша, од кога се почело, овде је приземљен. Такав је тон Његошевој мери и вери пристајао, а за песнике ововремског искуства испада подеснији овакав омер, од самоироније и свести о нискости и превласти физиологије на коју све лакше пристајемо.
Ипак, није тешко запазити једну дубљу и обухватнију линију додира и прожимања Данојлићеве поезије са оптиком ловћенског песничког светитеља, ако засад оставимо по страни њихово певање и горко мишљење о народу из којег су потекли. И Данојлић може за себе поновити оно што је Владика испевао у четвртој децими Посвете спеву Луча микрокозма: „Колико сам и колико путах, / дубокијем заузет мислима / у цвијетно лоно природино, / хранећи се питателним соком / из ње сисе голе и прелесне, / матер штедру запитивâ смјело / рад чеса је творац сатворио.“ Ако игде Данојлић, у поезији и у лирској прози, па и у понеком есеју, доспева до откривењских песничких увида, то је у његовом сталном уношењу у „цвијетно лоно (недро) природино“. За Његоша је природа Творевина, огледало и човековог Творца и Родитеља. Он је види и пева као Целину, као Једно. Код модерног песника, као што је Данојлић, тако не може бити, бар у полазишту. Он целину мора самостално назрети, раскрити, јер је пожелео да искуси непосредовано знање о последњим и првим стварима.
Морао се поетички зрело обликовани Данојлић усредсредити на сваку тварцу Творевине, да је региструје, тачно опише и сагледа, у својој јединачности, потом у односима међу другим пратећим и наткриљујућим појавама. Опис прецизан, до у сваку значењску и звуковну танчину, микрокосмички врвеж као сагласна и узгибана икона макрокосмоса, у који се драговољно утапа лирски посматрач. Појединство, изморено беговима и поврацима, изнурено собом самим, тежи повратку у надлично јединство. Појединство се, будући честица, губи у Свејединству. Данојлић доследно призива античку представу природе као отворене „исконске књиге“, у којој су сваки звук и облик знакови, ширећи опсег азбуке „закучастих биљних слова“ и доводећи тај подробно рашчитани хорски глас Творевине до степена дивне несаопштљивости, као што је неописив и неизрецив њен Створитељ.
Људске речи, пред таквим торжеством, немају више шта да траже, наступа лирско „пијанство неразумевања“, како гласи наслов још једног Данојлићевог епиграма на који скрећемо пажњу: „То сам, прислуживач Полихимнији, / Клас покрај пута, на божјој њиви; / Што мање схватам, то сам мирнији: / Не схвата ни трава, па опет живи.“ А шта је наук траве? Трава се држи безусловног нагона за растом и обновом. Ако ћемо по Данојлићу, човеку је трава узорна мера, „стрпљива и издржљива“ као што је и песников патнички народ, „наше мајке и сестре и браћа“. Кроз микроопис покрета што наше тромо око може видети само на почетку и крају, даје се жива слика борбе непрестане, за живот који, у свој час, бризне испод ледне пустоши. Лозинка „незадржива, од саме себе јача“, биљни је еквивалент повесној лозинки што нас је држала у крајњим ситуацијама, у раздобљима подвига: „Нека буде што бити не може!“ „Балада о трави“ одјекује данас као прворазредна српска родољубива песма, баш зато што је животољубива:

У фебруару, између два снега,
мокра, прљава, пуна лепљиве слузи,
трава, на крају свега, ил на почетку свега,
из ничег креће, одасвуд стиже, пузи;
не расте, него мирише, што моћније, то немље,
сунце јој светли попут хладнога мача,
нараста, трепти, отима се из земље,
незадржива, од саме себе јача.

Поезију одувек узимамо као глас искони, општег извора, и главни је ток прошловековне поезије тежио да се том гласу примакне. С почетка минулог столећа Кроче записује: „Уметност, поезија, интуиција и непосредна експресија, то је моменат варварства и наивности који се не-прекидно враћа у животу духа: то је не хронолошко него идеално детињство.“ Тачка детињства, базичног откривања ствари света најтврђе је упориште укупне Данојлићеве књижевности. Одатле се види почетна тачка свега, као у прози Учење језика, у којој двојник записивач накнадно позајмљује речи предсвесном бићу тек рођеног детета, још недоспелог до речи, па је зато и саглашено са животом у себи и около себе: „На свет сам дошао са земљом, и она је настала оног часа кад сам први пут отворио очи... Све је како је од памтивека уређено; и ја сам у некој вези са памтивеком. Дан се неосетно прелива у ноћ, ноћ у дан; нема велике разлике између будног стања и спавања, између јуче, данас и сутра. Једино су зимска јутра нешто чуднија: у први мах се чини да сам освануо у неком другом, далеком свету, а после се навикнем.“
Али, у Данојлићевом књижевном делу влада стална напетост између противних, премда допуњујућих порива, за одласком из простора рођења и повратка у првобитни рам, у којем је свој мали живот накратко био усаглашен са безграничним трајањем. Чулна меморија јемац је повратка у изгубљено време, или у непокретни свет детињства, као у овом епиграму: „Ти, што првобитни сањаш склад / И топлину зечјег лога, / Знај, сва давна пролећа и сад / Миришу у цвету трна и глога.“ Несмирено појединство, у временом и бурном жилишту, бежећи кружи око свога родног стожера. Баш као што читамо у прози Драги мој Петровићу, и не само тамо: „У првобитном оквиру свог постојања, прогледан и без остатка измерен, немаш више куда од себе да се сакријеш... У смирењу се зачне нова тескоба, дубља од свих ранијих, а с њом и муке од тога што неизлечиво јеси.“
У претходном наводу из Учења језика зимска јутарња белина испрва постаје знамен неког далеког света. Студена белина чини мост према другој страни и у новијем запису „Зимски видокруг“ (Писма без адресе), призивајући нехотице и стари добри Симовићев стих „Сија зима препуна празника“. „Од Светог Николе до Светог Саве“ – читамо у Данојлићевом запису – „година се отвори према надземаљском и оностраном. Студен учвршћује геометријску чистоту облика и предживотну јаловост тла. Небо, изнутра осветљен костур грудног коша, дрхтури међу сазвежђима. Празници и крсне славе учине да се по кућама припитоми оно што је далеко и недокучиво. Наша памет, намучена питањем почетка и краја, за часак одахне од узалудних напора.“ Ова и она страна живота срећу се у препознатљивој, топлој лирској амбијенталности. Зимско освећено време, под кровом небеса и домова, заустављено и ушушкано у белом овоју и тихости простора, начас разрешује свеколике напетости. Макар до налета нове траве и залета новог годишњег точка.