Жири за доделу Награде „Извиискра Његошева“, у саставу: Милутин Мићовић (Никшић), др Ранко Поповић (Бања Лука), др Иван Негришорац (Нови Сад), мр Драган Хамовић (Београд), др Јован Делић, председник (Београд), на својим седницама 25. новембра и 21. децембра 2009. године, као и 18. и 25. јануара 2010. године у Београду, разматрао је укупно педесет и два предложена наслова из двогодишње књижевне продукције на српском језику и донео
О Д Л У К У
да се књижевна награда „Извиискра Његошева“ додели РАЈКУ ПЕТРОВУ НОГУ, за песничку књигу НЕ ТИКАЈ У МЕ (Завод за уџбенике, Београд, 2008), a имајући у виду и његово целокупно књижевно дело.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Књига Не тикај у ме врхуни једну плодну и стваралачки продорну деценију Рајка Петрова Нога. Књига Недремано око (2002) била је у знаку одјека страдалних и усколебаних деведесетих година минулог века, с непрестано упртим испитивачким погледом ка небу и око себе. „Кенотаф“, завршна песма Недреманог ока, уједно је била пролог наредне, изузетне поетскопрозне целине, Јечам и калопер (2006). Ту се песник изнова враћа у лични почетни простор, у болна и удивљујућа изворишта своје песме, да би један рукавац те разгранате приче о себи и својима доспео и до родне цркве песникове мајке, цркве што чува у камену речи из дубоког времена, Не тикај у ме. Такав ће наслов понети и ова, наградом „Извиискра Његошева“ овенчана књига, објављена 2008. године, творевина наслојена и сложена, која потврђује ретку песничку ковину и уједно одушевљава новим сувереним постигнућима. Све је, другим речима, још од прекретне Лазареве суботе (1989) неумитно водило ка овоме песничком низу од сонета и старосрпских цитата, бављење личним почецима нужно је довело до базичних искустава српског језика, поезије и културе. Не тикај у ме јесте изврсно остварени дијалог између неумрлих гласова у камену и усменом предању, с једне, и савременог песничког гласа, с друге стране, разговор о удесима и надањима, интимним, народним и општељудским. Уверљивост свога поетског замаха Ного овде подлаже и „документарним детаљима“ о једној заклоњеној линији српске прекодринске баштине, на којој, показало се белодано јасно, темељи и своје укупно певање.
Мало је данас аутора којима с више стваралачког права, што укључује и морално право, може припасти Награда „Извиискра Његошева“. Снага песничког израза обојице песника, и горостасног претка и каквог-таквог потомка, јесте и у постојаној снази уверења и утемељења. Страшна Његошева лозинка „Нека буде што бити не може“ и Ногова поента „Није све пропало кад пропало све је“ проистекле су од истог заветног гласа, кога још увек лако у нараслим тешкоћама разазнајемо, без обзира на заглушујућу и разарајућу буку са свих страна.
У Београду, 25. јануара 2010.
Милутин Мићовић, с.р.
др Ранко Поповић, с.р.
др Иван Негришорац, с.р.
мр Драган Хамовић, с.р.
др Јован Делић, предсједник, с.р.