ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЧЛАНОВА ЖИРИЈА
Милутин Мићовић
Награда „Извиискра Његошева“ и „унутрашњи човјек“
„Изабрана дјела“ Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Радовића, која излазе у посљедње три године у издању „Светигоре“, покривају и откривају многе просторе живота, најзначајније теме духовног и културног памћења, дубински разоткривају антрополошке проблеме савременог човјека и свијета.
Истински насљедник владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, крупних личности 20 вијека, који су српском народу одржали духовни темељ да се не распадне.
Бесједе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи Митрополита Амфилохија, пројављују интегралну личност ствараоца и духовног дјелатника, који својом живом ријечју покреће и оживљава сами основ човјековог постојања. Као и његови претходници, и његов језик, дух и мисао, прелазе, не напуштајући, академску теологију, залазећи у простор непосредног живота, наглашавајући конфликтна и трагична мјеста нашег историјског насљеђа.
Разматрајући прозорљивим умом духовника, лавиринтске и трауматичне просторе нашег затамњеног памћења, освјетљавао је у том простору, најзначајније догађаје, датуме, носеће личности, и оне примјере који су очували културно и духовно памћење српског народа. У том унутрашњем току нашег саморазумијавања, више или мање, у његовом дјелу, освјетљаване су личности српске културе и историје, као што су: Свети Сава, Свети кнез Лазар косовски, Свети Петар Цетињски, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Вук Караџић, Његош, Карађорђе Петровић, Милош Обреновић, Николај Велимировић, Јустин Поповић.
Кроз такве личности сагледаван је карактер српског народа, његови дубљи основи и изворишта, али и унутрашња ограничења. Иако претежно настало у цркви, гдје се не издвајају ни Грк ни Јеврејин ни Србин, ово дјело, могло би се рећи, припада, не само језиком него основним карактером, и духовним значајем – важном корпусу националне културе. Али овдје је важно нагласити да је у овом дјелу садржана и критика националног разумијевања. У њему се открива оно дубље, универзално и богојавно, које трансцендира историјско и национално, као категорије ограниченог постојања. Ту је увјерљиво пројављено хришћанско свједочење и став, да се човјек и народ, и истинско стваралаштво, утемељују у оном што надилази тварно, историјско, национално, да би се ово што је пролазно и распадљиво, причестило и освијетлило, оним што је божанско и вјечно.
Но таквом разумијевању живота и човјека, у нашој култури, опет имамо велики, Његошев примјер. Највише „најнационалније“ дјело српске културе, Горски вијенац, утемељено је на најнебеснијем дјелу нашег језика, Лучи микрокозма. Овај парадокс је и у бити цијелог дјела митрополита Амфилохија. Он је основ његове крстоносне етике, метафизике и естетике. Можда ризикујем, али бих се усудио нагласити још једну црту његовог дјелатног карактера, а то је нека врста побуне. То је стваралачка и богочежњива будност, и побуна, против стихије, мефистофеловске заводљивости, заборава, идеологија и идолатрија које скраћују и унаказују лик човјека
Површна побожност, површна култура, преводе човјека жедног преко воде, а дубинска открића, и унутрашња изобиља, напајају човјека водом живом, и озарују небесном љепотом.. „Љепота спасава свијет“, а прије свега спасава човјека, али она љепота која изгријава из микрокосмичких луча, у којима се чува тајна творевине, и човјека.
У дјелу Митрополита Амфилохија, очито се показује, и пројављује тај обрт од спољашњег свијета и спољашње културе, ка „унутрашњем човјеку“, како каже апостол Павле, и тајноисијавајућој љепоти постојања.
У том обрту, ишчитава се цио комплекс антрополошких, културолошких егзистенцијалних и онтолошких проблема, које Митрополит савлађује значајном ерудицијом, и још дубљим унутрашњим опитом тајновидца.
Ријеч Митрополита Амфилохија увијек је богонадахнута, а карактер те ријечи натопљен је пјесничким надахнућем и философским умом. У њему, као изразитом примјеру словенског карактера, сједињују се мислилац и пјесник, који су на помоћ широком образовању интелектуалца, богослова, аутентичног носиоца библијског етоса.
Саткано од многих талената, Митрополитово дјело и личност, видно и моћно су утицали на јавни живот посљедњих неколико деценија, посебно на спајање сакралне и свјетовне културе, на изоштравање вида ка дубљим, и најдубљим ослонцима, који су у Његошевом дјелу добили оно исијавање, које и данас зрачи на цијелу српску културу, обнављајући и задахњујући оно што је у њој најдубље и најзначајније. По духовној улози, насљедник Митрополита Петра Другог Петровића, подијелио је са владиком и пјесником, Његошем, многе дарове неба, и многа искушења и патње који долазе од земље, од свог времена и свог народа.
Награда „Извиискра Његошева“, мислим да је у Изабраним дјелима Митрополита Амфилохија и његовој личности добила свој пуни смисао, и – право мјесто.
Иван Негришорац
Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић није књижевник y ужем, цеховском смислу речи. Он je православни духовник и богослов који ce књижевним начином говора користи да би исказао искуство које би могло остати недовољно убедљиво, па чак и сасвим неизречено, уколико ce књижевни стил не појави као посредник. Постоје ситуације које морају књижевно бити исказане иначе ce y свести читаочевој или слушаочевој неће моћи конституисати y пуној смисаоној снази и драматици. Зато je Библија морала бити не само велико духовно откриће Божјег постојања и Његовог испољавања на овоме свету него je морала бити и врхунско песничко дело.
У српској богословској мисли ова блискост са песничким доживљајем била je, и још увек јесте, на високој цени. Кључни српски богослови увек су, помало или повише, били и песници: од Светога Саве, Теодосија, Доментијана, преко Гаврила Стефановића Венцловића, Јована Рајића, па до Николаја Велимировића. У српској богословској мисли Бог никада није разумеван као интелектуална чињеница о којој ce нешто може поуздано знати него je, пре свега, схватан као метафизички феномен, појам и доживљај који y потпуности превазилазе саму моћ људског поимања.
Митрополит Амфилохије je дубоко свестан сложености и дубинских слојева стварности, оних онтичких распона које модерна наука не може ни изблиза да осветли, док религија, философија и поезија чувају свест о њиховом постојању. У тексту „Тајна језика" (1986) аутор je изложио такав концепт језика y којем постоје различити слојеви: језик ce испољава y распону од свог „природног стања" заснованог на могућности представљања, преко свог „сложеног или демонског стања" које ce испољава y људској историји, па до „анђелског стања" насталог из „истинског односа заједништва са стварима и са дубљом стварношћу на којој ствари почивају". Ако један писац има тако слојевит и рафиниран однос према језику, онда ce природно намеће вероватноћа и нужност да и његово разумевање саме стварности буде исто тако слојевито и рафинирано.
Текстови митрополита Амфилохија о томе недвосмислено сведоче. Мноштво je тих слојева који ce отварају y његовом опусу, a тако нешто ce нужно успоставља јер je он целокупном својом мишљу и својим животом упућен на најсавршенију идеју икада смишљену, на Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља. Његове текстове, пак, можемо разумети и као облик доследног есејистичког опуса, y чијем средишту јесте Бог и могућност обожења човековог света. Ta тема je, сама по себи, таква да заслужује да буде задржана y средишту наше пажње, упркос ничеанској објави смрти Бога, или можда баш због такве идеје. И зато je изузетно важно да секуларна, грађанска култура уме да ослухне глас који долази из црквене, духовне културе. Ова два облика културног дискурса и те како имају шта да кажу један другом.
У вези са укупним списатељским радом митрополита Амфилохија вреди истаћи још једну важну димензију: ону која ce тиче међусобног односа нечега што бисмо могли назвати његовим хришћанским универзализмом и националним партикуларизмом. Чињеница je да je митрополит успешно довео y равнотежу ова два опредељења: објашњавајући универзалну суштину хришћанства, он није запостављао неопходност објашњења етноса y којем хришћанство треба да буде примљено. Отуда je читав низ његових радова посвећен не само историји хришћанства и православља код Срба него и разумевању трајних карактеристика које je та историја оставила на укупну слику света и на менталитет Срба. У митрополитовом начину мишљења ваља препознати нешто веома поучно: када би некритички заговорници данашњег процеса глобализације извукли поуке из ових расправа, наш данашњи јавни живот био би лишен многих непотребних недоумица и лажних дилема.
У драгоценим доприносима дефинисању природе и специфичности српске културе, посебно ваља истаћи митрополитово сагледавање домета и значаја исихастичког покрета. Просто je трагична чињеница колико код нас нема довољно развијене свести о значају исихазма за српску културу и за менталитет српског човека. Митрополит Амфилохије je, међутим, довољно тога написао и показао нам оно што бисмо морали знати: његова докторска дисертација односила ce на учења Григорија Паламе, a и касније он je y више наврата, y различитим текстовима, описивао исихазам и његове следбенике на српском духовном простору.
Српска култура je y оваквој врсти молитвеног искуства стекла изузетно моћну духовну основу о којој често није имала довољно развијену свест, a понекад je и систематски радила на њеном поништавању. Без обзира на те успоне и падове, српска културна историја на различите начине показује колико je та компонента y њој била делотворна. Молитвена традиција српског исихазма била je одржавана превасходно захваљујући усменом наслеђу и непосредном преношењу искустава, што je и најподеснији облик њеног чувања. Није ни до данас та основна поставка измењена, јер молитви, созерцању и тиховању човек ce може научити превасходно y непосредном контакту са људима од таквога искуства.
О том драгоценом искуству највише су сведочили монаси, али су и песници дали своје доприносе. О томе je, без сумње, требало писати да би ce неупућени лакше могли оријентисати и да бисмо знали где ce скрива духовна снага колектива којем припадамо. У нашој култури нисмо имали баш много људи који су о томе умели писати. Имали смо сјајне духовнике, али су они често само усмено саопштавали о ономе што су духовнога y себи стицали и стрпљиво изграђивали. Има јасних сведочанстава о духовницима од Светог Саве и Петра Коришког до патријарха Павла и оца Тадеја Витовничког, такви су и многи Хиландарци, али писаних сведочења о томе нема баш много. Разлоге, вероватно, треба пронаћи y чињеници да кад неки човек стекне искуство тиховања, созерцања и молитве, он ће заједно са развојем и профињавањем своје свести све мање имати истинске жеље да о томе некога другога посебно убеђује. Он с разлогом стиче уверење да je већ његово молитвено делање и евидентан успон његове свести довољан разлог, сам по себи, коме не треба додавати никаква писана сведочанства. О томе су, међутим, бриљантно сведочили владика Николај и авва Јустин, a y нашем времену je то најубедљивије чинио управо митрополит Амфилохије. Зато њему хвала, a нама опомена да не заборавимо оно што морамо препознати као највиши домет духовне културе, која нам проговара из дубоке старине, али и дан-данас показује своју драгоцену и спасоносну делотоворност. Православна, исихастичка посвећеност припада најплеменитојој врсти духовног искуства коју je религијска пракса створила.
Књижевне и културолошке импликације митрополитове духовне делатности, његовог начина мишљења и писања такве су да пред њима треба застати с поштовањем. И, још више, са обавезом да ce његови текстови пажљиво прочитају и темељно изуче. Митрополиту Амфилохију као монаху и високом архијереју наше Цркве награда „Извиискра Његошева", као и било која друга мирска награда, сасвим сигурно није неопходна, јер он има неке више инстанце пред којима je одговоран и којима полаже рачуне. Награда коју уручујемо митрополиту Амфилохију потребнаје пре свега нама; потребнаје да бисмо јасно и гласно рекли који су то оријентири према којима ваља да ce одређујемо на своме путу. Само тако стећи ћемо право на наду да нећемо залутати y вавилонској тмуши савременог света.
(Реч приликом објављивања одлуке о добитнику награде „Извиискра Његошева",
y Београду, 24.1.2012. године)