Ранко Јововић
Ранко Јововић је рођен 8.јуна 1941. године, од оца Милоша, у селу Косић, код Даниловграда, Црна Гора.
Прву књигу је објавио 1968. године под називом „Гвоздена шума“, а затим књиге: „Додир таме“ (1971), „Јемство“ (1974), „Дивљи плач“ (1977). У књизи „Пса ми“ он слика свој портрет , као јединство хиљаде личности. „Пољубац за Ану Ахматову „ пише 1985. године, а 1986. године „Гомилање страха“. „Касапница је ово, каква поезија“ каже Ранко у књизи „Земља за укоп“.
Следе књиге: „Црњански“ (1994), „Пагани пред распећем“ (1994), „Шта је човјк без подвига, Господе“(1998), а затим „Мрачни хљеб“ (1991). Стихови у књигама „Мој допринос разарању свијета“ (2008) и „Чекајући јакубинце“ (2013) израз су гнева и осуде према поретку и иделогији .
„Издахнућу на балкону“ је књига објављена 2015. године, док је књига „Сузе Марка Миљанова“, повод за добијање књижевне награде „Извиискра Његошева“, израз свих суза које су проливене оних који су живели и страдали за више циљеве.
Током пола века стваралаштва штампано је више избора поезије овог песника: “Дружење са Сократом”, “Залазак сунца заувијек”, “Изабране пјесме”, “Вуци у жалости”, “Најљепше песме Ранка Јововића”, “Муње и молитве”, “Не окрећи главу од мене Господе”, “Спаси Боже” и низ других. У овом дугом низу по својој тематици се издваја збирка “Вјенац од змија”. Тоје избор његове љубавне поезије по којој није био посебно препознат, а која не носи ништа мање жестине, личних и свељудских падова и успона од остатка његовог стваралаштва.
Носилац је многобројних књижевних награда, а само неке од њих су: награда Марко Миљанов за књигу “Земља за укоп”, награда Раде Драинац за “Пагане пред распећем”, награде: Лаза Костић, Грачаничка повеља, Жичка Хрисовуља, Јелена Балшић, Душко Трифуновић, Јован Дучић, Бранко Ћопић и друге.
Поезија му је превођена на енглески, француски, италијански, румунски, бугарски и руски језик.
Живи и ствара у Подгорици.
Говор Ранка Јововићa на проглашењу добитника награде „Извиискра Његошева“
Дабогда цркли и ви и Библија
Тако су нас проклели ослободиоци, онда четрдесетпете, шесте кад су обилазили куће и кућице поражених, живих и мртвих монархистичких војника - четника.
Све су нам опљачкали – сву сиротињу и Очеву библиотеку – само су нам, поштено, немам ријечи, оставили Библију… бојећи се, биће, њене четничке душе, односно отрова...
Истина је, или фантазирам, да су ови ослободиоци узвикнули, продрали се — ДАБОГДА ЦРКЛИ И ВИ И ВИБЛИЈА...
Ето проживјела је Библија њихову ослободилачку окупацију.
Живи смо и ми.
Истина, отишли су многи најбољи међу нама –
Али остали су, ево, и многи најбољи мeђу нама.
Нема живог, једнако, овакав-онакав, никакав људски створ, да се не казује ЊЕГОШЕМ.
Владика Раде — или само ВЛАДИКА, зна се, то је он.
Учили смо ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, али га нијесмо сасвим научили, доживјели, да смо, не би нас тукла и мучила фукара, и домаћа фукара, и у оном рату, који смо водили махом МОЛИТВОМ, ни у овим прoклетим ратовима до данас и прекоданас ... и Владика се родио и рађа молитвом у молитви, али и Поезијом, која је, молећи cе, брисала тај примитивни, небратски свијет који нам, ево и данас ОЧИ ПОВАДИ...
Те слијепи путујемо од ГРАЧАНИЦЕ ДО ЛОВЋЕНА.
Али БОГУ ФАЛА — ми смо СРБИ, ми смо висока МОЛИТВА и ИСКРА У КАМЕНУ.
Наша СЛОБОДА је вјечна борба за СЛОБОДУ.
Како је говорио ВЛАДИКА “ЛАКШЕ ЈЕ БИТИ ВЛАДИКА НЕГО ЧОВЈЕК“. Наш Владика, наш најближи род. Ми Срби смо – ЉУДИ СРБИ!
Обновиће наше КОСОВО – изборићемо се не више молтвом него оружјем, ако Бог тако заповиједа, ако нам је тако суђено... Јер Косово је у тешким ранама, у тешкој црнини – убрађено од земље до неба.
Да не дужим, да не гријешим – да додам: хвала свима који су се сјетили, те су наградили моју Поезију и мој живот, СЛАВНОМ ЊЕГОШЕВОМ ИЗВИИСКРОМ.
Да додам: Прочитаћу ону ПОЕМУ О ЊЕГОШУ, што сам је онда, 2001. год.,предавао нама и РУСИМА.
ПОЕМА О ЊЕГОШУ
1.
Ми смо се окупили око Његоша као око Господа.
Руси, тако ја осјећам, грију се на ватри Достојевског и Толстоја, и Пушкина... Нама је Његош Утјеха и Обавеза. Нема, нека ми Бог опрости, народа на свијету као што су Срби, који толико вјерују и воле свог Пјесника као ми Владику Рада.
2.
Његош је косовски Човјек и Пјесник.
Владика је рођен у Боју, и послије Боја. Његово дјело је окупљено испод тог Вијенца. У том Колу је рођена и Српска Повијест.
Потресна Српска Повијест. И Поезија. И Вјера.
И Карађорђе је рођен у том косовском Полому. Тако му сливено и пристоји Горски вијенац.
Господ је дао, подарио Његошу пјеснички дар, до тада невиђене Снаге и љепоте.
Горски вијенац је дјело митске љепоте и дубине.То је антички призор гдје се види.Његошева Глава попрскана крвљу сред агарјанске силе. Мени су Његош и Бадње вече и Божић и Васркс, уједно.
Горски вијенац протиче кроз нашу Повијест.
3.
Данас се око разбијеног престола Српског врзма наднечовјек.То је тај сој ижђикао из „баука комунизма".Тај наднечовјек, по узору на западног наднечовјека, који влада свијетом.
Ако су Срби — а јесу, уклети народ.Уклети су и Руси, чије је чело Достојевски, а срце Љермонтов — онда, тако ми Господ каже, од њих очекује и највише.То је: да се вратимо на пут оца свих нас Исуса Христа, који ћe нас опет нахранити вјером, обновити... упркос Олуји која тутњи у нама и над нама.
4.
У Његошевом дјелу постоје дубоки траговиТајне.
Највише Тајне, коју тек наслућујемо. Пред којом се колеба и његов Гениј. Од тога су кључеви Тамо. Као што је Кнез Мишкин ружа Христова, ни на Небу ни на земљи, тако је, ја сањам, Његошева љубав и брига, не само за Српски род, него и за Руски, и за Словене — и на земљи и на Небу.
Како је био дубоко несрећан онда, ништа мање, не би ни данас.
5.
Ако је бака Михаила Љермонтова исплакала вид за својим унуком, можда су и Срби и Руси ослијепили лијући крв и сузе у тами овог Вијека.
То зна и Његош. Он то види. И чуди се, да они који су Слободу многима дали, себи не знају лијека. Нико теже није платио велике, могу рећи, страшне авантуре у овом вијеку, него Руси и Ми. Његош,тај Принц Поезије, у аљинама античким, са срцем православног монаха једнако је и Срб и Рус, али и Хелен...
И такав, Владика, Пјесник и Херој, мора прекорно гледати и на Русе и на Србе. Одговор чека и Он, и ми, који смо се ипак, вјерујући у Љубав, наситили пакла на овој црној земљи.
У Београду, 14.фебруара 2018.