Јован Делић

Вјера у смисао речи и постојања



И по обиму свога књижевног опуса, и по његовој жанровској разновсрности и разуђености, и по осјећању језика, и по матерњој мелодији, и по усмјерености на свјетску књижевност и њене врхове, и по укотвљености у своју националну традицију, и по својој пјесничкој самосвијести и способности да разумије и другог и себе, и по осјећању историје, и по њеној литераризацији, и по високој мјери књижевне културе и одговорности, Милован Данојлић се издвојио међу мали број великих савремених српских писаца који чине част српској књижевности и чувају јој значај и значење у худим временима.

Кад кажемо осјећање за историју и осјећање за језик, онда мислимо и на осјећање за историју језика, тако ријетко у наших песника, а толико драгоцјено, што се нарочито види у Данојлићевим изванредним наративним поемама о Проти Матеји.

Милован Данојлић је Европљанин каквог немамо: зналац свјетских језика, страствени читалац на страним језицима и преводилац велике поезије на тим језицима. Ако је превођење-како је тврдио Милорад Павић- трансфузија крви, добровољно давање своје крви страним пјесницима, онда је Милован Данојлић један од највећих добровољних давалаца крви кога смо икада имали. Преко њега смо завољели не само француску поезију, већ и Бродског, старога Катула, Езру Паунда,Шекспира и земљу Ирску. По тој оријентацији на свјетске врхове, Данојлић је близак Његошу, чијом га наградом овјенчавамо.

Али то је Европљанин који је према Европи веома критичан и чије припадништво европском пјесничком братсву ни најмање не смета његовом националном утемељењу нити вјерности завичају. Прави пијесник никада није сасвим на своме: из завичаја се бјежи у велеград, из престонице у Европу, из Европу у завичај. Данојлић је рано наслутио да је бјежанија спасоносна и да је у средишту искуства његовог народа:

„Бежимо јер увек из нечег некуда бежати треба“

Европа и свијет су нам потребни не зато да бисмо постали анахронични двојници јунака Стеријиних комедија, већ да од великог свијета – као Јован Дучић - узмемо оно што нам је потребно и „ да бисмо ојачали нашу изворност“. Велики страни пјесници могу помоћи нашем великом пјеснику да досегне своју изражајну висину и да се удаљи од страних узора. Истовремено ге могу подстаћи да оплемени свој језик и прошири његове изражајне могућности градећи у свом језику синтаксичке и стилске конструкције које је нашао у страном, а које у нашем језику нијесу постојале. Научите језик, поручује пјесник, али као да додаје пјесничкој сабраћи: Градимо језик ; разгоријевајмо ватру језика и проширујмо његове непробуђене, запретане моћи.

Језик је пјесниково уточиште, можда и највеће, а осим језика, ту су и природа, љубав и Бог. Природа има свој језик који нам ваља ишчитавати. То ишчитавање води у лудило тачног описивања и говорења, јер се тачним описом природа симболизује и открива се тајна. Тачним ишчитавањем се увјеравамо у универзалност у променама и понављању, у смјени годишњих доба, у расту траве и обнови живота. И ту је Данојлић, можда, најбољи и највећи. Он је увјерен да се „једино кроз љубав може освојити понеки чисти, вечности предан час“. Када пише о љубави и Богу, Данојлић је врхунски есејиста. До уточишта у Богу треба стасати. Зато се Данојлић истински диви Његошу и позном Дучићу; зато га привлачи Клодал.

И лириком, и прозом, и есејистиком Данојлић потврђује своје – како рече Драган Хамовић - „живо присуство у времену“. Он реагује племенито на провокације дневног уздижући се високо изнад дневног. Данојлићев моћан ослонац је прошлост, односно историја:

„ Прошлост је наша најпоузданија имовина; што у њу није стало , лебди ни у чему“

Из прошлости треба ишчитавати „завештања повести“ која се морају „непрестано превдити на универзалан језик, разумљив свим људима“. Због тога су вјечно присутни и актуелни и Доситеј, и Прота Матеја, и Његош, и Андрић, и Црњански. Зато ће за Данојлића 17.августа 2004.године Његош бити „најживљи и најистакнутији наш песник“ и зато ће се Данојлићева бесједа о положају пјесника, изговорена на уручивању Жичке хрисовуље, преобразити у бесједу о Његошу:

„У Горском вијенцу и у Шћепану Малом готово да нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума у Србији, око себе не препознајемо“.

Зато је неминовно да ће се Данојлић ослонити и на Косовски завјет, говорећи о идеји небеског народа, која је „ у црној деценији, коју никад нећемо заборавити, са посебним жаром исмевана“. Та идеја је старија од Косовског боја и од Косовског Завјета; она се ишчитава из Савинога Житија Светог Симеона; она је Косовом овјерена и жртвом запечаћена. То данас треба рећи, у сусрет Савиндану послије девет стољећа вјечног живота Стефана Немање. А ево како је Данојлић универзализовао ту идеју у Жичи:

„Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима, испуњавање своје судбине.

Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише причати о њој, бусати се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, па опет, ругање небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у земаљском и стварном, морамо повиривати у надземаљско и онострано.“

Његош је, за Данојлића, сам врх српске поезије и најмоћнији ослонац. Упркос свим привидима, тмушама и дневној магли, он је неосвојив, недодирљив и непомјерљив, иако вјечна мета наших највећих непријатеља. Њега, Његоша - увјерен је Данојлић – ништа не би изненадило од онога што нам се догодило, „а ми смо се нашли затечени у мери у којој смо се од њега удаљили“.

Па, ипак, постоје видљиве и невидљиве силе:

„Упоредо са видљивим, око нас делују и невидљиве силе; оне нам, повремено, враћају веру у смисао, то јест, у могућност смислености, а то нам је, рекао бих, најпотребније.“

Зато је праведно што је Извиискра Његошева обасјала опус Милована Данојлића.