УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ 2009/2010

Литија

Песничко вече посвећено Рајку Петрову Ногу

Говор са уручења награде
ПЈЕСНИЧКИ СТОЈЕЋАК - Милутинa Мићовићa, књижевникa из Никшића

Негдје у дубокој основи човјековгој је таква могућност – да кад дође да га нема, највише може да сазна о себи. Тај сазнајни афект, својствен заборављеној, и устрављеној природи човјековој, дубоко је својствен карактеру српског народа. Много пута у историји, српком народу долазио је - да га нема, и да се обруши у понор, али дешавало се и то, да баш тада покаже моћ незаборава, и жестину подвига. Је ли отуда у нашој души толика стихијност, и кроз ту стихијност, пројављивање, некад колектеивниог подвига, некад подвига појединаца, који свједоче, да народ није заборавио ко је. И, ко је био.

Та опасност од нестанка, и захтјев да се опстане, и данас, тихо и упорно ради у унутрашњој рефлексији српског народа

Показало се много пута да је пјесник орган душевних сила дубоко потопљених у народној души. Те силе, тa жеђ за послењим питањима, и могућим одговорима, знци су постојања, или, и, потенцијалног постојања, неугасива жеђ за одговорима који нијесу у нашој моћи.

А кад се та питања распирују и пропламсавају кроз пјесника, онда унутрашња мрешкања и треперења у дубинама душе долазе до ријечи, то јест до неког смисла, и, прије свега - унутрашњег обасјања.

И овдје имамо вечерас пјесника, добитника награде Извиискра Његошева, који је градио своје пјесме на последњим питањима, оних који су своју душу, у последњем часу, препоручивали Оном који не заборавља. Оном који би нас могао задржати у свом вјечном сјећању.

Књига поезије Рајка Петровог Нога, Не тикај у ме, настала је на записима са средњовјековних стећака, из Хервеговине и Босне, који су остављали они који су лијегали под то камење, а своју душу препоручивали Оном који их једино може освијетлити.

Природно је да ријечи којима се човјек препоручује оном који не забораваља, и не заборављајући постоји, уписују у камен. Природно је да се те ријечи повјеравају камену, јер човјек с више повјерења повјерава своје послење ријечи камену, него непостојаном срцу човјековом.То изабирање камена као послењег свједока, који ће истинито, а не као човјек, свједочити и пред Богом и људима, и пронијети то свједочење кроз тмуше времена, јесте урођена егзистенцијала поезија човјекова, с јаком агоналном сјенком, или, прецизније речено, поетски карактер душе, која чезне да се споји са оном другом страном, као својим почетком.

Показује се да тамо гдје може доћи молитва, може и поезија. И шта би била молитва, него поезије која се не пише, већ се уписује у незаборав.

Поезија је тако открила књигу која се не пише, из које теку прва слова, или отсјаји тих слова, у пјесничке књиге, које, потом, чине меморију човјечанства.

Књигом, Не тикај у ме, Ного себе препоручује, прије свега својим читаоцима, а могуће, и културном памћењу. Пјесник препоручује своју књигу, с основним смислом, који опонира наслову, - а тај смисао је - додирни ме. тј. прочитај ме! Још дубљи смисао ове књиге, који аутор препоручује ријеткима, скривенима, јесте, - погледај шта стоји иза овох ријечи, – додирни овај зрак, овај послењи агон душе која покушава да се повеже с оним који вјечно постоји.

Прочитај Ово, што се не чита, што није у књизи, што није затворено ни у словима ни у ријечима, него су и слова и ријечи, могући посрединик, и проводник тог трепета душе, тог енергетског, или, епифанијског зрачења.. То ти је потребно. читаоче души, да би оживјела, да би стекла смисао за постојање, бивање, биће, Додирни то. И, ако је могуће – буди то, или, пресели се у то. Јер пасти у заборав, јесте пасти и распасти се у непостојању.

Тако види, и тако сазнава онај који долази до свог краја, и, истовремено откривајући свој могући почетак.

Самом писању поезије, посебно поезије духовног знака, као што јер ова, овог Херцеговца, претходи потрес, који нам измиче природно тло под ногама, и нуди могући ослонац у памћењу, у језику, ријечима уписаним у нашу срж.Често се чује да смо као народ, оптерећени вишком историје. А тај вишак историје сакривен је у нашим јамама, којима је посебно пуна Херцеговина, и под камењима које скрива маховина. Али, као што зрачак сунца око подне може да освијетли и најдубљу јаму, тако и пјесничко сјећање, или, пјесничко твораштво, може да освијетли јаме нашег историјског и метафизичког заборава. Ове Ногове пјеме, видим као зрачке таквог сјећана, и таквог пјесничког подвига који се спуштају у наше јаме заборава, скидају маховину с камења на којима су уписана слова, без чијег препознавања и читања немамо цијелу азбуку, ни потпуну реченицу.

На крају, још бих подсјетио на један смисало наслова Не тикај у ме. Не додируј мене - ја сам сагорио. Ја сам сагорио, и идем између вас, као онај који је одживио живот. То о чему говори ова књига није у књизи, није ни у надгробном камењу, али се пројављује и кроз књиге и кроз камење, и кроз травке, и изворе, излази из јама, и струју ваздухом који удишемо, ваздухом који је напуњен нашом заборављеном историјом, заборављеним животима, који не дају да се забораве. Тражите то тамо, а не у мени, како би рекао учитељ мудрости. Читајте то, а ја пролазим овуда, и одлазим. Читајте то, јер сви који овуда пролазимо, онамо одлазимо. Колико видим, то је порука, или карактер поруке са сваког стећка, и сваког Ноговог пјесничког стојећка.

Никшић, 11.05.2010.

Црквено Народни дом Свети Василије Острошки

Говор са уручења награде
Епископa Будимљанско-никшићког Јоаникија

Пјесник Рајко Петров Ного је кроз лик свог јунака дијака Гојка Влаховића дао највјернији опис свога стваралаштва: он умјесто злата испира ријечи, да муку вијека опточи (Јечам и калопер). Посвећујући се у мистерију пјесничке ријечи домогао се снажних поетских символа и доспио до најдубљих слојева значења српског језика. Напор око пречишћавања ријечи, драгоцјенији од испирања злата, има за циљ да што љепше и вјерније муку овог вијека опточи, не вештаственим златом, него словом које осмишљава људске несреће и патње у овом свијету.

Ного се може убројати у оне пјеснике који носе и изражавају патње и тамне пориве душа свих људи. Осим развијеног пјесничког умијећа и изванредног књижевног образовања за ово звање препоручује га оштрина његовог проникнућа не само до естетских него и до религијских и митолошких основа људске душевности.

На нашу радост Ного се није прихватио лагодних повластица и блиједих знамења пјесника свеопштег, поприлично апстрактног, људског удеса. У његовом пјесничком гласу одјекују наследни тонови косовског бола; он је васпитаник дуго његоване узвишене сензибилности народа који живи од приче/ да божур из крви ниче/ из бола даворије (Врата спаса, Гле Срби). Његова, поезијом обухваћена и одухотворена топографија, од Кајмакчалана, Нагоричина и Космета, преко Медуна и цијеле Хумнине до зорног Калиновика и Врачара открива га као у времену и простору утемељеног српског књижевника, а све горе поменуто као достојног насљедника Његоша, Марка, Дучића и Шантића.

Рајку Ногу припада заслужено мјесто међу најбољим лирским пјесницима српског народа овог времена. Његова лирика препознаје се по томе што често у себе уграђује снажне епске мотиве и детаље и што лирску ритмику обогаћује тоновима епске поезије. Његови јунаци јашу расне коње; стари властелин Влаћ Бијелић враћа се на Белцу са Косова, рањен; Срдит Марко Миљанов јаше Арнаута. Не бисмо се задржавали на тим сликама из епске прошлости да јахање коња у пјесничкој обради није у функцији проникнућа до слојева колективног памћења и самопознања. Пјесник „у цику плавичасте у магли мамутске зоре“ слуша „претпотопски топот и библијски галоп“. Јашући, не више епске, него небеске коње, пјесник сажима људско срце са срцем земље, дубоким срцем свијета. Пјесниково срце је покретач кроз духовни времеплов, док је покретач кроз времеплов историје пјесников небески коњ, Арнаут. И у једном и у другом покретачу дјелује стваралачко, уједно и стихијско начело па није чудо што се их пјесник поистовјећује: „Смири се погано срце мој љути Арнауте“. Иако су у поезији познатији Пегаз и Јабучило, Ногов небески коњ може бити само љути Арнаут који је ушао у поезију кроз јунаштво Ноговог крвног сродника Марка Миљанова, а сада стваралачки разиграва немирно пјесниково срце.

Древна народна прича о вуковима Светог Саве добила је успјело поетско уобличење и у стваралаштву Рајка Нога. Као прије њега Васко Попа, као и Матија на њему својствен начин, тако је и Ного повремено користио „вучју азбуку“ коју је поодавно још у сарајевским данима срицао, и на њој у „Сузној молитви“ пропојао у Београду, од ужаса који је на нашу Отаџбину излило паклено чудовиште цинично и богохулно названо „милосрдни анђео“. И у наше вријеме цио Српски народ стјеран је бомбама у мрачни зиндан и нашао се у положају вука затвореног иза решетака. Гледајући тугу узапћеног вука пјесник кроз дубоко саосјећање освешћује удес свог народа. У таквим граничним ситуацијма пјесничка прозрења допиру и до митолошког прасрпског слоја душевности. – Можемо га назвати и вучјим ако имамо у виду да је вук митска звијер из старословенске митологије. И за стару словенску као што је случај са старогрчком митологијом карактеристична је нека неисцјељива, вучја туга. Ту нашу стару тугу исцијелио је онај „од кога све поче“ који нас је докрстио и привео Христу, па и сада нас ослобађа од туге и исцјељује својом сузном молитвом. У српском саборном самосазнању Свети Сава се препознаје као духовни отац цијелог народа, као онај „на чије очи наша туга сија“. Свакако не више вучја, него просвијетљена, светосавска, косовска.

Ного је у своју поезију уградио доста религиозних мотива и детаља хришћанских, а у мањем броју и словенско претхришћанских, оних који су још увијек препознатљиви у српској колективној свијести. Сонетом Андрићева купина Ного је обукао у одговарајуће пјесничко рухо један Андрићев молитвени уздах из времена када се велики писац нашао негдје у Имотском. Сонет се завршава Андрићевим ријечима: „Ја пусте цркве, ја пустих светаца да ми се пуста Бога намолити“. Придјев пуст, у разним облицима указује на бездан у људском духу кога једино молитва може просвијетлити, а бездан милости Божије испунити. ови стихови снажно асоцирају на исконски молитвени однос човјека према Богу описан у Псалму: „Бездан бездану дозивље, гласом слапова својих“.

У Ноговој поезији ехо литургијске молитве распростире се на цијелу творевину. У тој космичкој литургији, коју пјесник доживљава у родној Херцеговини, најприје се својим појањем укључује „од сваког скрита пуста црква“ негдје код Благаја, којој „саслужује дроздић у шевару“ а купина у Хумнини свитка оним прадревним синајским сијањем. Укључују се борови као калуђери и јеле као монахиње, а иње изображава сребрнасти крст у славу Спаситеља. Његово пјесничко сјећање допире и до оних старосрпских претхришћанских светилишта расутих по горама одакле кротки старци (као Његошеви невини синови природе) још опште са звијездама.

Ного – заслужни добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“ препознаје се као Његошев сродник по перу и језику. Његову сродност са Његошем, трагичним јунаком косовске мисли, видимо у снажној мотивацији Косовом и кнезом Лазаром. Косово је за Нога сабирно име за све српске жртве кроз вјекове. У том смислу разумијевамо његов стих: „Где год сам загибо, падох на Косово“. И Ногу сјаји круна Лазарева , усјекованог на пољу Косову, који је због своје жртве добио вијенац вјечне славе Божије. У тој слави сваки онај који је на Косову рањен (а ко од нас није) добија свој удио и он је „зарном светлошћу преплављен“. Ногова поезија прожета је божанском свјетлошћу, коју Његош прославља у свом дјелу, са којом је започео свој Тестамент и завршио свој овоземаљски живот. Код Његоша сија „вјечна зубља вјечне помрчине“, а код Нога се (исто то али мало другачије) „назире сунце у дну таме“. Његошеву религиозно-философску мисао о људској егзистенцији „ми смо искра у смртну прашину“ Ного је изразио не мање успјешно, али не замашним десетерцем као Његош него ритмичним шестерцем:

„Живот је већ бунцам
под стећком из јаме
оно мало сунца
између две таме
ништи худи пламен
жиће у небиће.“

Да људски живот није само оно што је затворено између две таме свједоче есхатолошки интонирани завршни стихови сонета „Сунчевић“:

„Али још не свиће
сунце огрејано
с нама закопано.“

Није ли нас гробна опорука „Не тикај у ме“ којом је Ного возглавио најновију збирку своје поезије подсјетила и на Његошево ловћенско завјештање? – Да се не дира ни у његов гроб, ни у његову цркву задужбину, а самим тим ни у вјеру, ни у језик, ни у народност. Тумачећи поменуту опоруку Ного је прикупљао вјековима сабирана искуства у борби за очување народног имена и завјетног памћења. Ако све књиге, најдубљег српског самосазнања гледамо као наставак Горског вијенца – Извиискре Његошеве, онда је књига Не тикај у ме сигурно једна од њих.

12. мај 2010. године

Црква Светог Василија Острошког, Никшић