Иван Негришорац

ГРАДОВИ И ХИМЕРЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА



Почнимо једном, готово тривијалном констатацијом: Љубомир Симовић је оставио изузетно дубок, а препознатљиво његов траг на путу којим пролази српско песништво, драма, есејистика и документарна проза. По том трагу може се реконструисати читава географија и топографија, историја и препознатљива менталитетска матрица, поглед на свет и вредносни систем, специфична чулност и рационалност, духовност и имагинација по којој се, сагледавањем најизразитијих врхова, препознаје српски народ, његова култура и његов стваралачки рељеф. А у те врхове свакако можемо и морамо уврстити Симовићеве песничке књиге, а поготово Уочи трећих петлова (1972), Видик на две воде (1980), Источнице (1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998) и др. У његовим књигама исказана је моћна песничка реч националног и културолошког саморазумевања, реч суочавања са самим собом и са запретеним токовима историје и духовности. Та је реч измиритељска, она хоће да нас, раскомадане, споји са нама самима и да реконструише ону драгоцену целину, способну да породи пуну снагу фрагмената који тихо, готово неприметно, сведоче о великој и провокативној причи о бићу и постојању српског народа.

Симовић је песник који је изградио сопствени опус на вештини тумачења српског човека, те његовог друштва, историје и културе. Те оквире ретко је он напуштао, а чинио је то тек у руковети песама инспирисаних грчком, руском и персијском културом. Описујући распоне свога, српског света од фолклора и средњовековне духовности до искушења живота у савременој цивилизацији, од Косовског боја до Првог и Другог светског рата, од унутрашњих сукоба поводом надоласка османлијских освајача до двадесетовековних идеолошких ломова, од доњег ракурса усмереног ка селу и припростој периферији градова па до високих домета интелектуалаца и врхунских стваралаца, Симовићева поезија је у тој динамици препознавала не само страхоте подељеног света него и лепоте једне драматике и страдалништва знатно експресивнијих него што би уравнотежена грађанска свест то могла допустити. Зато се Симовићева суштинска мисао о српској историји и култури увек сударала са комунистичком административном дисциплином, те грађанском потребом за конформизмом и пуком уредношћу урбане свакодневице. Понекад се та мисао уме сукобити и са самом собом, са онаквом каква је некада била, а каква данас већ неће да буде,

Ти и такви ломови и те како су видљиви и у пукотинама Симовићевог опуса, а нарочито у његовој потреби да местимично углади рудиментарност сопствених исказа или да понуди оправдање за гестове који му се накнадно учине превише естетски тврдим или грађански неукусним, идејно одвећ доследним или политички недовољно коректним. Тако ће он, у сусрету са лепотом природе на Јеловој гори, посебно са лепотом његовог врха који се зове Кондер, у својој песничкој имагинацији наслутити читаву митологију таквог изабраног простора, али сама стварност његовој слутњи неће пружити жељену подршку. Имајући на уму да би свакој песничкој химери требало да одговара некаква стварна друштвена подлога, тј. људско станиште или град у којем су такве химере настајале или су могле настати, Симовић се озбиљно суочио са местимичном празнином унутар самих темеља сопствене песничке стварности. А у том суочавању, он је релативно лако пристао на пуну условност сопственог имагинативног чина. Схвативши „да више уопште није важно да ли Кондер, као митолошки или географски појам, постоји или не постоји“, он је истовремено схватио и то „да, ако нека планина не постоји, то не значи да на њој не можемо да нађемо уточиште или подигнемо храм“. (Игла и конац, стр.138) Човекова потреба за духовним смирењем и за храмовним осмишљавањем тривијалне свакодневице сложенија је и трајнија од потребе да све релативизујемо и виртуелизујемо како би свет задобио изглед по мери савременог, више него збуњеног човека. У човеку се непрестано сукобљавају, с једне стране, ниски људски пориви и, с друге, високе претензије које узносе до виших, божанских сфера, па и до сфере Богочовека. О томе речито сведочи свака велика поезија, па и поезија Љубомира Симовића.

Изражајност Симовићеве поезије почива на одиста препознатљивом систему поступака. Уочљивост драмских тензија у песмама, тј. песникова спремност да у песму угради посебан лик који изговара текст, на начин својеврсне dramatis personae, чини ову поезију специфичним обликом драмских солилоквија и лирских доживљаја који почивају на вештини антитетичког структирирања текста, те снажној, готово сценској реторици. Уз то Симовић развија широку лепезу поступака, а међу њима налазимо и вештину сачињавања изванредних лирских минијатура и језичких брилијаната, као што је једноставна и јединствена песма „Видик у Аушвицу“ (из збирке Видик на две воде ): „Мој видик није више/ планински венац,/ ни морска пучина,/ ни на пучини/ постављен свадбени сто;// цео мој видик/ сад је ово голо,/ ољуштено,/ јаје,/ на које веје/ со.“ Снагу оваквих минијатура често препознајемо и у фрагментима каквих дужих песама, понекад и читавог циклуса, или пак у певањима која следе логику поеме (попут песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“, „Ходочашће Светоме Сави“, поеме „Субота“ и сл.). Симовић увек пева са свешћу о важности појединог стиха или о вештини поентирања песме, као и са свешћу о целовитости циклуса, збирке или великог облика у којој се ти стихови јављају.

Драмски део Симовићевог опуса посебна је, велелепна естетска целина која носи све трагове историјске сложености и метафизичких успења до којих се стиже колико кроз упитаност и сумњу толико, па још и више, кроз чин вере и заноса. Симовић је један од не баш честих српских писаца чије драмске творевине представљају књижевне вредности способне за одмеравање не само унутар засебног жанровског система дела написаних за извођење на сцени него и унутар целовитог корпуса књижевности као уметности. Све његове драме, од Хасанагинице (1974), преко Чуда у Шаргану (1975), Путујућег позоришта Шопаловић (1985), па до Боја на Косову (1989), са подједнаким учинком могу се колико изводити на сцени толико и читати као врхунско књижевно дело. У том смислу он је у српској књижевности, уз Лазу Костића, најизразитији настављач Шекспировог завета да драмска дела могу и морају бити изворишта најсуптилнијих песничких, естетских вредности, морају бити права свечаност језика.

У складу са таквим поетичким опредељењем, рекао бих да у српској књижевности немамо бољу и естетски богатију творевину од Симовићевог Чуда у Шаргану, драмe која је обухватила романескну целовитост и обухватност описане стварности, песничку сложеност и непрозирност аутентичног доживљаја, драмске интензитете чудесне снаге, као и језичку изнијансираност врхунске лепоте, у распонима од разговорног, кафанског дијалога до чистог песничког језика. Стога, Симовићеве драме на сцени гледамо не само зато да бисмо сагледавали драмске сукобе и токове њиховог разрешавања него и да бисмо уживали у естетској изражајности коју прибавља само врхунска поезија. И премда у српској драмској књижевности нашег времена доминирају дела сценски заводљива и атрактивна, али естетски не претерано уверљива, Симовићеве драме колико немају ту лакоћу сценске лакомислености толико имају дубину и озбиљност драмског догађаја највишег реда. Зато је сасвим извесно да кад бисмо били у прилици да се са будућношћу кладимо на носиоца највиших вредности српске драмске књижевности, ваљало би се, са највећим могућим поверењем, кладити пре свега на Љубомира Симовића.

Све што је Симовић доживљавао и описивао, разумевао и исказивао, све је обележено дубоком потребом да цео свет, а пре свега сопствени народ доживи као једну велику породицу и да ту породицу разуме у свој њеној сложености, често и у несавладивим противуречностима и у страхотним унутрашњим сукобима који потресају пре свега човека-појединца. О свему томе Симовић је убедљиво сведочио и својом приповедном прозом (Ужице са вранама, 1996), па и есејистиком (Дупло дно, 1983. и др.). Ка мало ко од српских песника, он је настојао да разуме мноштво језика од којих сваки испоставља своје приче и своја сведочанства. Или, како каже у „Песми о великој кући и породици“, у драми Чудо у Шаргану: „За асталом чује се језик српски,/ језик румуњски, маџарски,/ столарски, ковачки, свињарски,/ средњотехнички, пољопривредни,/ из дворишта кокошји и крављи, из храста врапчи,/ из Дунава шарански и смуђевски,/ и све се разуме,/ и што петао кукуриче са руде,/ и што лонац крчка, и што липа шкрипи!“ Разумети све ове језике није лако, али је племенито, а уз то је и реч о особини која у српској култури, тачније у њеном најсуптилнијем и најдуховнијем делу, јесте изразито на цени. Попут дара који - по народном веровању - следи ономе ко пронађе биљку расковник (способну да све рашчара и одурочи, те да отвори све затворено и забрављено), тако и ово, симовићевско разумевање Другога јесте израз оног највишег облика типично српске духовности. Јер, ако су ишта током своје историје Срби морали, управо морали да раде, то је управо то: да разумеју шта то Други, обично освајачки, империјални народи који газе силним просторима, па и просторима Балкана, шта то они хоће, ко су они и какви су, шта им је циљ и чиме ће се задовољити, шта је њихова рационалност и креативна конструктивност, а шта њихово ирационалност и лудило? Из таквог духовног амбијента потекао је Љубомир Симовић и таквој духовности дао је он своје драгоцене прилоге. У таквом читалачком амбијенту он превасходно и налази пуно сагласје и међусобно разумевање, па би узалудно било тражити некакво другачије песниково родно место или неког примеренијег, пожељнијег читаоца. Све то не би смело да се заборави чак и кад би - којим чудом, а сасвим противно основном духу Симовићевог дела - у српској култури поново почела да делује свеопшта амнезија и дириговани облик самозаборава. Ништа унапред не треба искључити, али са књижевним опусима попут Симовићевог постаје веома тешко слугерањски, рајински удовољити таквим захтевима за свеопштим самозаборавом српског бића и српске културе. Поезија и, уопште, књижевност дали су свој многоструки прилог у стицању те драгоцене самоспознаје: са тог пута повратка више нема! А да се тај пут осветли, многоструко су помогле искре какве налазимо у речима које је изговорио Љубомир Симовић.

(Реч на проглашењу добитника књижевне награде „Извииискра Његошева“, у Београду 4. фебруара 2016. године)







Милутин Мићовић

НЕЗАПИСАНО СЛОВО



У једном пјесничком запису Љубомир Симовић каже следеће:

Као што сељак,
Пред туђим војскама,
На разна места
У подрум,
Иза јаруге,
Под храст,
Закопава жито,
Муницију, пушку,
Ракију, лампек
Иконе, сукно и маст

Тако и ја
У мрачно време ово
Све што имам сакривам
Пола унејасно
Пола у незаписано слово


Ако претпоследњи стиху -нејасно слово, прочитамо као -вишезначно слово, нашто нас наговар ацијело дјело овог пјесника, онда ћемо открити непосреднији и договарајући однос између вишезначног и незаписаног слова. Пошто се ради о скривању или прикривању, тежиште, ипак, пада на незаписаном слову, као кључном мјесту овог пјесничког записа. Али, покушаћемо у овом кратком запису да незаписано слов онајавимо као носеће слово цијелог Симовићевог пјесничког дјела.

Ако се и зачас присјетимо наших најзначајнијих песничких дјела у последња два вијека српске поезије, наравно, одмах видимо и чујемо Његошев пјеснички језик са својом потресном дубином, и несравњеним духовним интензитетом.

 

У Горском вијенцу нема много ријечи које се не чују у говорном језику тог доба, у народној поезији, али те ријечи су тако сједињене, да читалац одмах види, да је у Његошевом пјесништву, српски језик добио нове моћи, нову силу. Кроз тај језик силно је продубљена свијест, и самосвијест, како појединца тако и цијелог народа. То што је у том језику Ново, можемо рећи припада оном Слову које дјелује и зрачи, и надилази нас, и које се неда никад сасвим записати.

Пјесници доиста обнављају моћи свог, рођеног, језика, а у том ходу од Његоша, до пјесника ЉубомираСимовића, морали би поменути оне изразите, као Лазу Костића, Момчила Настасијевића, Васка Попу, Матију Бећковића... Сви ови пјесници пишу истим језиком, али је, сваки на свој начин, додао нове силе и могућности српском језику.

У сусрету са пјесничким и драмским дјелом Љубомира Симовића, суочавамо се са тим чудом обнове моћи и могућности језика. У најбољим мјестима овог пјесничкогдјела, имамо то осјећање, као да сам језик из своје семантичке утробе рађа нове моћи, опонирајући увијек сваком коначном смислу. Коначни и одређени смисао језика, само је нови замајац за супротни, за вишисмисао, меандрирајући ка бесконачном, и првобитном.

Ова пјесничака технологија, нарочито је дала велике стваралачке резултате у драмском дјелу Љубомира Симовића, отварајући широки простор не само језичким моћима, него и историјском памћењу. Као да самораскривајуће сјећање језика изводи на пјесничку позорницу различите ликове и карактере, њихове специфичне логике и гледања на свијет. Тај продубљени капацитет пјесничког језика, као да јеопет оживио српску историју, њене носеће актере, њене вјечите противности. Сакривши се у незаписаном слову, пјесник Симовић диригује тим оркестром у којем преовлађује контрапункт, гдје се узајамно допуњују, подстичу и дозивају видљиво и невидљиво, ниско и узвишено, земно и небеско, записано и незаписано

Симовићево пјесништво бјелодано је показало како говорни језик чува цијеле ријечи и недогледно искуство. Управо тај наслијеђени говорни језик, и његове матрице, у Симовићевом језику, ослобађају своје раскошне моћи кроз парадокс и контрасте, оксиморон и загонетку, питалице и удвајања и усложњавања смисла. Читајући ове текстове, можемо поновити јеванђељску ријеч: Гле, старо постаде ново!.

У основи Симовићевог пјесничког дјела као да је неки пагански свијет у ком Копилуша рађа све супротности које међусобно воде хераклитовску битку и полемику. Копилуша „рађа Каину Авеља, и Авељу Каина.“

Као у Платоновој пећини, или Инферну, видимо у овој поезији, призоре који као да су преписана најтамнија мјеста наше историје. „Глава у торби, смеје се глави на коцу, глава с коца, руга се глави на пању“.. Или - „ на Милуновим рукама више је остал оСекулине крви Него у Секули“. У нашој историји обнавља се у фрагментима библијска историја у којој истинољубац страда, а кривац узима власт да кажњава.

У нашем свијету и вијеку, гдје се све мјери тегом, кантаром, и динаром, па и људи и душе, не би било излаза да се пјеснику не открив аонај свијет духа из којег тајно дејствује милост и незаписано слово.

 

У пјесми Обраћање БогородициТројеручици читамо:

„Тројеручице, док нас лове и мере/метром, литром, кантаром, тегом и врећом. /Ти, двеју руку склопљењих пред кантарџијом, /измери нас, и помилуј трећом.

У простору историјске буке и бијеса, нема ко да чита: „Знак у коме се сабирају сви знаци“, каже у пјесми о Светом Сави, зато „у оваквом мраку остаје свет, кад се угаси света ватра“.

У Боју на Косову, великом дјелу наше књижевности, по много чему сродном Горском вијенцу, обновљена је сва наша историјска драма. Овдје ступају на сцену пророци и трговци, јунаци који иду у бој, и невјесте које остају саме, главри који се отимају о превласт, и они који су спремни да се жртвују за царство небеско.

У кулминацији овог драмског спјева, кнез Лазар, каже:

„Ниј епитање хоћемо ли или нећемо да се боримо, Него, хоћемио ли или нећемо да постојимо“. Додајући оне чувене ријечи:

„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у борбу/По томе колика је сила која ми пpети/Него по томе колику светињу браним“.

Ето, такви стихови наговорили су нас, да пјесник Љубомир Симовић добије награду с именом нашег највећег пјесника.

 

Милутин Мићовић

Народно позориште – Београд, фебруар, 2016.





БЛАГОСЛОВ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКОГ ГОСПОДИНА ЈОАНИКИЈА

Књижевна награда „Извиискра Његошева“ основана је 2007. године у вријеме распећа (а надамо се и уочи Васкрсења) српског језика у Црној Гори. Намјера оснивача ове награде, Епархије будимљанско-никшићке и Компаније „МОНА“, била је да се Његошевим именом и његовом неугасивом Извиискром одликују, по свијетлим захтјевима строгих књижевних мјерила, најбољи српски писци ових и будућих времена.

Често нам се чини да Митрополит Петар II Петровић Његош стоји усамљен и као владика и као пјесник међу својом сабраћом и једног и другог званија. И поред тога што се својим блиставим талентом и високим поетско-мисаоним дометима као пјесник издваја, он ни данас није сам као што то није био ни за земног живота. Као што је своје ријетке драгоцјене тренутке овдје на земљи проводио у друштву Сарајлије, Вука, Бранка и Љубе Ненадовића, или, читајући Хомера, Дантеа и Пушкина тако је и до дана данашњег остао божанствени надахнитељ свих писаца који су својим трудом, а милошћу неба, задобили живу и неухватљиву пјесничку ријеч.

Ако погледамо уназад на српско књижевно стваралаштво од Његошеве смрти до данас видјећемо да је његово дјело током времена постајало све актуелније, да он добија достојне сабесједнике иако се у том свечаном збору посебно истиче његова горостасна појава, и упркос томе што су многи покушавали, нарочито у његовој Црној Гори, да га изолују и измјесте из Цркве и Српског језика, да га потроше и обесмисле.

И данас се умножавају Његошева сабраћа по перу и стиху. То су они који храбро слиједе божанску искру свог пјесничког талента и њеном свјетлошћу обасјавају горње и доње свјетове, свој микрокосмос, сагледавајући дубине адамовског пада и адског наследија код човјека.

Српски писци који су се дотакли дубље основе наше историјске драме, лијечећи косовске ране свог народа и просвећујући његову савјест, препознају се као законити наследници Његошевог пера. Међу њима у наше вријеме, заслужио је своје угледно мјесто Академик Љубомир Симовић писац драме Косовски бој и Ходочашћа Светом Сави, који је одлуком жирија, за своје укупно дјело, награђен Извиискром Његошевом.

Захваљујемо жирију на беспрекорном раду и мудрој одлуци и од срца честитамо Академику Симовићу. Нека му Извиискра Његошева донесе бодрост за даље стварање у славу вјечне поетске ријечи и недјељиве државе Српског језика.