УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ 2011/2012

Литија

Књижевна награда „Извиискра Његошева“ – коју су основали Епархија будимљанско-никшићка и компанија „МОНА“, свечано је уручена уочи Дана Светог Василија Острошког, 11. маја у Никшићу - трећем добитнику, Архиепископу цетињском , Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију Радовићу.

Духовној академији уприличеној поводом свечаног уручења награде која носи првобитни назив Његошевог „Горског вијенца“ у Црквено-народном дому „Свети Василије Острошки“ у Никшићу присуствовали су бројни црквени великодостојници Српске православне цркве, архимандрит Исидор Минаев – члан Руске Духовне мисије у Јерусалиму, амбасадор Србије у Црној Гори господин Зоран Лутовац, истакнути књижевници међу којима - Матија Бећковић, Ранко Јововић, као и бројни други културни посленици.

Узвишени скуп је својим благословом поздавио домаћин – епископ будимљанско никшићки – Јоаникије, а затим је лаурету награду честитао академик Матија Бећковић, песмом „Амфилохије“.

Председник жирија проф. др Јован Делић митрополиту је уручио повељу и плакету - рад академског уметника Љубише Манчића, а генерални директор и власник компаније „МОНА“ Ђорђе Момировић уручио је новчани износ награде.

У свом обраћању проф др Јован Делић је истакао да се додељивањем ове награде митроплоиту Амфилохију симболично враћа онај део Његошевог дела који је занемариван, богословски, односно онај аспект његовог дела који је у знаку дијалога Бога и човека.

Члан жирија, председник Матице Српске у Новом Саду, проф др Иван Негришорац је истакао да је митрополит, као достојни наследник трона Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша непрестано указивао колико српска православна култура, упркос разним регионалним и другим деобама, представља драгоцену и јединствену целину.

Величанственим говором, који је надахнуо све присутне Митрополит Амфилохије се захвалио оснивачима награде и члановима жирија и истакао да је целокупно Његошево дело је у знаку светлости и искре кроз које се одвија сва историја рода људскога, а за њега посебно, српска историја Црне Горе.

Говор са уручења награде
Ka „унутрашњем човјеку“ - Милутинa Мићовићa, члана жирија

„Изабрана дјела“ Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Радовића, покривају и откривају многе просторе живота, најзначајније теме духовног и културног памћења, дубински разоткривају антрополошке проблеме савременог човјека и свијета.

Бесједе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи овог аутора, пројављују интегралну личност ствараоца и духовног дјелатника, који својом живом ријечју покреће и оживљава сами основ човјековог постојања. Надахнуто и задахнуто библијким и јевађељским етосом, у овом дјелу је видан унутрашњи континуитет културног и духовног памћења, који се увијек изнова рекреира из његове, многим даровима обдарене личности Јесте велика радост, када се неко нађе, да сабира универзала добра културног памћења, прojављујући их кроз језик свог народа, и свједочећи, да оно што је од Искони обасјало човјека у свијету, увијек може да исијава па и из наших најдубљих тама

Ово дјело је ослоњено на оном мистичком искусту, које најчешће измиче култури, али без чега, истинска култура, не може Иако безмјерно жедан неба и Бога, овај аутор је, скоро мартирски окренут живој муци свог народа.

Рзматрајући прозорљивим умом духовника, трауматичне просторе нашег затамњеног памћења, освјетљавао је у том простору, најзначајније догађаје, датуме, носеће личности, и оне примјере који су очували наше културно и духовно памћење.

У том унутрашњем току нашег саморазумијавања, више или мање, у његовом дјелу, освјетљаване су личности српске културе и историје, као што су: Свети Сава, Свети кнеза Лазар косовски, Свети Петар Цетињски, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Вук Караџић, Његош, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Карађорђе Петровић, Милош Обреноић.... Кроз такве личности сагледаван је карактер српског народа, његови дубљи основи и изворишта, али и унутрашња ограничења.

Иако, ово дјело, претежно настало у цркви, гдје се не издвајају ни Грк ни Јевреин ни Србин, може се рећи, оно припада, не само језиком, него основним карактером,и духовним значајем- важном корпусу националне културе. Али, кроз цијело ово дјело увјерљиво јe пројављено хришћанско свједочење и став, да се човјек и народ, и истинско стваралаштво, утемељују у оном што надилази тварно, историјско, национално, да би се ово што је пролазно и распадљиво, причестило и освијетлило, оним што је божанско и вјечно.

Но таквом разумијевању живота и човјека, у нашој култури, имамо велики, Његошев примјер. Највише и „најнационалније“ дјело српске културе, Горски Вијенац, утемељено је на најнебесијем дјелу нашег језика, Лучи микрокозма. Овај парадокс је и у бити цијелог дјела митрополита Амфилохија. Он је основ његове крстоносне етике, метафизике и естетике.

У том обрту, од спољашњег и историјског, као оном унутрашњем вјечном и животворном, ишичтава се цио комлекс антрополошких, културолошких егзистенцијалних и онтолошких проблема, које Митрополит савлађује значајном ерудицијом, и још дубљим унутрашњим опитом тајновидца.

Цијело Његошево дјело, чију награду данас заслужено прима, прожето је „искром бесамртном“ Та искра је Његошеву поезију, не само сачувала од заборава, него је њеним дејством пропламсавала у сваком времену, у нашем реалном животу.

Бесједничко дјело Митрополита Амфиулохија, такође је прожето том истом „ искром бесамртном.“. Она његовом дјелу и дјелању даје унутрашњу крепост, и свјетлост. Та „искра бесамртна“ дала је овом дјелу и овом дјелању огромну издржљивост, да се сусретне и суочи са темељним противречностима човјека, да се сусретне и суочи са противречностима савременог свијета, и на крају, да се сусретне и суочи са противрјечностима које се неуморно надмећу у Црној Гори. За толико пртиврјечности, потеребан је такав темељ – „искра бесамртна“

Треба рећи да се у дјелу Митрополита Амфилохија, не види директни утицај Његошевог генија, али се кроз цијело његово бесједничко и есеистичко дјело, пројављује „вјечна присутнот Његошева“, како је то и Андрић осјећао.

Немогуће је замислити Црну Гору без Његоша, али у нашем времену најоранизованије су најамбиције који би тај темељ расточиле и тај лик потамниле. Митропилит Амфилохије је, у истрајном, вишедеценијском подвигу, видно допрнио да се тај византијски, косовски, његошевски, и уопште петровићки темељ Црној Гори не разори.

Саткано од многих талената, Митрополитово дјело и личност, видно и моћно су утицали на јавни живот послењих неколико деценија, на спајање сакралне и свјетовне културе, на изоштравање вида ка дубљим, и најдубљим ослонцима, који су, опет, у Његошевом дјелу добили оно исијавање, које нас и данас грије.

По духовној улози, наследник Митрополита Петра другог Петровића, подијелио је са владиком и пјесником, Његошем, многе дарове неба, и многа искушења и патње који долазе од земље, од свог времена и свог народа. Награда „Извиискра Његошева“, мислим да је у сабраним дјелима и Митрополита Амфилохија и његовој личности добила свој пуни смисао, и - право мјесто.

Говор са уручења награде
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ОДБРАНА ОД ВАВИЛОНСКЕ ТМУШЕ САВРЕМЕНОГ СВЕТА - проф. др Иван Негришорац

Сабрали смо се у овај лепи пролећни дан светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, да садашњем чувару владичанског трона из Цетињског манастира искажемо високо поштовањеа све што је чинио, и чини, и чиниће да би се очувала духовна, његошевска вертикала како целог српског народа тако и Црногораца. У својој историји Црногорци никада никоме нису дозвољавали да им оспори њихово српство и чињеницу да су се на овај напаћени црногорски крш испели како би сачували лучу свете слободе и заветну реч утврђену на Косову. Од када се Црна Гора назива Црном Гором, од времена Црнојевића, када је подигнут Цетињски манастир и Цетиње постало владарско и владичанско седиште, сваки Црногорац зна све ово што сада говоримо. Стога је узалудно, непотребно и штетно нагонити Црногорце да забораве ко су и шта су, да забораве шта је говорила цела светородна лоза Петровића, од владике Данила, преко владике Саве, Василија, светог Петра I Цетињског, Петра II Петровића Његоша, кнеза Данила, кнеза и краља Николе Петровића, да забораве шта су говорили сви они који су изнутра, из духа Црне Горе и Црногораца тумачили историју овог тла и целог српског народа.

Идеја о томе да Црна Гора и Црногорци треба да постоје пре свега у антагонизму са осталим делом српског народа, та идеја није ни црногорска ни српска. Она се однекуд споља намеће и, нажалост, у једном делу нашег народа, нарочито код оних који би да буду већи Црногорци од саме светородне лозе Петровића, те стране идеје пустиле су некаквог корена. Тај корен је слаб, он не може издржати ни најблаже, хигијенско проветравање овог простора, али се захваљујући лажима и мистификацијама, медијским манипулацијама и, наравно, прикривеном или отвореном насиљу може стећи утисак да је настала нека нова Црна Гора, која није ни српска ни његошевска. Та Црна Гора темеља нема, она је зиданица на песку, јер прави, стабилни темељ једино може бити оно што је у Црној Гори чињено још од светог Владимира, преко светог Симеона, светог Саве и свих Немањића, преко Балшића, Црнојевића и, коначно, Петровића, који су утврдили дух Црногораца и Црне Горе. Градити неку другу Црну Гору, изван оне која дубински, у свом темељу јесте, потпуно је залудан посао који може нанети огромне штете како Црногорцима тако и целом српском народу.

На све то својим постојањем на овом месту, сваком својом речју, изговореном и написаном, упозорава нас носилац награде „Извиискра Његошева“ којем данас исказујемо част и поштовање. Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић није књижевник у ужем, цеховском смислу речи. Он је православни духовник и богослов који се књижевним начином говора користи да би исказао искуство које би могло остати недовољно убедљиво, па чак и сасвим неизречено, уколико се књижевни стил не појави као посредник. Постоје ситуације које морају књижевно бити исказане иначе се у свести читаочевој или слушаочевој неће моћи конституисати у пуној смисаоној снази и драматици. Зато је Библија морала бити не само велико духовно откриће Божјег постојања и Његовог испољавања на овоме свету него је морала бити и врхунско песничко дело.

У српској богословској мисли ова блискост са песничким доживљајем била је, и још увек јесте, на високој цени. Кључни српски богослови увек су, помало или повише, били и песници: од Светога Саве, Теодосија, Доментијана, преко Гаврила Стефановића Венцловића, Јована Рајића, па до Николаја Велимировића. У српској богословској мисли Бог никада није разумеван као превасходно интелектуална чињеница о којој се може нешто поуздано знати него је, пре свега, схватан као метафизички феномен, појам и доживљај који у потпуности превазилази саму моћ људског поимања. Отуда је у стварима богословским велика надлежност песничкога духа и самих песника.

Митрополит Амфилохије је дубоко свестан сложености и дубинских слојева стварности, оних онтичких распона које модерна наука не може ни изблиза да осветли, док религија, философија и поезија чувају свест о њиховом постојању. У тексту „Тајна језика“ (1986) аутор је изложио такав концепт језика у којем постоје различити слојеви: језик се испољава у распону од свог „природног стања“ заснованог на могућности представљања, преко свог „сложеног или демонског стања“ које се испољава у људској историји, па до „анђелског стања“ насталог из „истинског односа заједништва са стварима и са дубљом стварношћу на којој ствари почивају“. Ако један писац има тако слојевит и рафиниран однос према језику, онда се природно намеће вероватноћа и нужност да и његово разумевање саме стварности буде исто тако слојевито и рафинирано.

Текстови митрополита Амфилохија о томе недвосмислено сведоче. Мноштво је тих слојева који се отварају у његовом опусу, а тако нешто се нужно успоставља јер је он целокупном својом мишљу и својим животом упућен на најсавршенију идеју икада смишљену, на Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља. Његове текстове, пак, можемо разумети и као облик доследног есејистичког опуса, у чијем средишту јесте Бог и могућност обожења човековог света. Та тема је, сама по себи, таква да заслужује да буде задржана у средишту наше пажње, упркос ничеанској објави смрти Бога, или можда баш због такве идеје. И зато је изузетно важно да секуларна, грађанска култура уме да ослухне глас који долази из црквене, духовне културе. Ова два облика културног дискурса и те како имају шта да кажу један другом.

У вези са укупним списатељским радом митрополита Амфилохија вреди истаћи још једну важну димензију: ону која се тиче међусобног односа нечега што бисмо могли назвати његовим хришћанским универзализмом и националним партикуларизмом. Чињеница је да је митрополит успешно довео у равнотежу ова два опредељења: објашњавајући универзалну суштину хришћанства, он није запостављао неопходност објашњења етноса у којем хришћанство треба да буде примљено. Отуда је читав низ његових радова посвећен не само историји хришћанства и православља код Срба него и разумевању трајних карактеристика које је та историја оставила на укупну слику света и на менталитет Срба. У митрополитовом начину мишљења ваља препознати нешто веома поучно: када би некритички заговорници данашњег процеса глобализације извукли поуке из ових расправа, наш данашњи јавни живот био би лишен многих непотребних недоумица и лажних дилема.

У драгоценим доприносима дефинисању природе и специфичности српске културе, посебно ваља истаћи митрополитово сагледавање домета и значаја исихастичког покрета. Просто је трагична чињеница колико код нас нема довољно развијене свести о значају исихазма за српску културу и за менталитет српског човека. Митрополит Амфилохије је, међутим, довољно тога написао и показао нам оно што бисмо морали знати: његова докторска дисертација односила се на учења Григорија Паламе, а и касније он је у више наврата, у различитим текстовима, описивао исихазам и његове следбенике на српском духовном простору.

Српска култура је у оваквој врсти молитвеног искуства стекла изузетно моћну духовну основу о којој често није имала довољно развијену свест, а понекад је и систематски радила на њеном поништавању. Без обзира на те успоне и падове, српска културна историја на различите начине показује колико је та компонента у њој била делотворна. Молитвена традиција српског исихазма била је одржавана превасходно захваљујући усменом наслеђу и непосредном преношењу искустава, што је и најподеснији облик њеног чувања. Није ни до данас та основна поставка измењена, јер молитви, созерцању и тиховању човек се може научити превасходно у непосредном контакту са људима од таквога искуства.

О том драгоценом искуству највише су сведочили монаси, али су и песници дали своје доприносе. О томе је, без сумње, требало писати да би се неупућени лакше могли оријентисати и да бисмо знали где се скрива духовна снага колектива којем припадамо. У нашој култури нисмо имали баш много људи који су о томе умели писати. Имали смо сјајне духовнике, али су они често само усмено саопштавали о ономе што су духовнога у себи стицали и стрпљиво изграђивали. Има јасних сведочанстава о духовницима од Светог Саве и Петра Коришког до патријарха Павла и оца Тадеја Витовничког, такви су и многи Хиландарци, али писаних сведочења о томе нема баш много. Разлоге, вероватно, треба пронаћи у чињеници да кад неки човек стекне искуство тиховања, созерцања и молитве, он ће заједно са развојем и профињавањем своје свести све мање имати истинске жеље да о томе некога другога посебно убеђује. Он с разлогом стиче уверење да је већ његово молитвено делање и евидентан успон његове свести довољан разлог, сам по себи, коме не треба додавати никаква писана сведочанства. О томе су, међутим, бриљантно сведочили владика Николај и авва Јустин, а у нашем времену је то најубедљивије чинио управо митрополит Амфилохије. Зато њему хвала, а нама опомена да не заборавимо оно што морамо препознати као највиши домет духовне културе, која нам проговара из дубоке старине, али и дан-данас показује своју драгоцену и спасоносну делотоворност. Православна, исихастичка посвећеност припада најплеменитојој врсти духовног искуства коју је религијска пракса створила.

Књижевне и културолошке импликације митрополитове духовне делатности, његовог начина мишљења и писања такве су да пред њима треба застати с поштовањем. И, још више, са обавезом да се његови текстови пажљиво прочитају и темељно изуче. Митрополиту Амфилохију као монаху и високом архијереју наше Цркве награда „Извиискра Његошева“, као и било која друга мирска награда, сасвим сигурно није неопходна, јер он има неке више инстанце пред којима је одговоран и којима полаже рачуне. Награда коју уручујемо митрополиту Амфилохију потребна је пре свега нама; потребна је да бисмо јасно и гласно рекли који су то оријентири према којима ваља да се одређујемо на своме путу. Само тако стећи ћемо право на наду да нећемо залутати у вавилонској тмуши савременог света.

(Реч приликом објављивања одлуке о добитнику награде „Извиискра Његошева“, у Београду, 24. јануара и у Никшићу 11. маја 2012)

Говор са уручења награде
Слово на додјели књижевне награде Извиискра Њетошева за 2012.годину - Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Када је Његош одабирао наслов за своје најзначајније дјело прво му је дао име Извиискра, али се, не знам зашто, одлучио да свој спјев возглави насловом Горски вијенац. Можда је Владика процијенио да ће за његово потомство ова првобитна ријеч бити прејака, па нам је своје дјело завјештао са нешто лаганијим али не мање значајним насловом.

Одустајући од наслова Извиискра, он ту ријеч није одбацио него је изузео из профане употребе а тиме је заправо истакао њено несвакидашње свештено значење и претворио је у символ свога цјелокупног дјела.

У контексту Његошевог пјесничког дјела ријеч Извиискра открива слојевитост односа између Божије стваралачке и људске пјесничке ријечи. Зато књижевна награда Извиискра Његошева одабира оне писце српског језика који успијевају, пишући мастилом духа по вешстаственој хартији, да оставе рашчитљиве отиске свог рукописа у непропадљивом љетопису вјечности.

У Његошевом дјелу лако је уочљива веза између ове символичке ријечи Извиискра и најскупље српске ријечи чије значење је у наше вријеме посебно нагласио овдје присутни пјесник Матија Бећковић, закључни добитник државне Његошеве награде, коју је Црна Гора додијелила овом јунаку косовске мисли прије него што се њена власт одрече и Косова и косовске мисли.

Ако погледамо на књижевно дјело досадашњих добитника Извиискре Његошеве, од Миодрага Павловића и Рајка Петрова Нога, до Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, онда се може примијетити да се њен Жири држао неписаног правила да ову награду додјељује оним писцима који су на стваралачки начин продужавали и развијали косовску мисао, која и данас открива трагички али и спасоносни смисао, и садашњих и минулих распећа српског народа и српског језика.

У име оснивача књижевне награде Извиискра Његошева Епархије будимљанско-никшићке и компаније МОНА, захваљујем жирију на марљивом раду, као и озбиљним и високо одговорним одлукама и најискреније честитам новом добитнику ове награде Високопреосвећеном митрополиту Амфилохију, који је исту својим књижевним и теолошким дјелом часно и свијетло заслужио.

Никшић, 11. мај 2012.