ЛИРСКА УТВРДА МИЛОСАВА ТЕШИЋА



Милосав Тешић је песник одвећ тихе славе – спрам раскошних тековина његове лирске борбе непрестане. Његова песничка ватра с мером се пали и с мером гаси, пламса из седимената језика који му је и животни позив. „Нека се Речник сажме, скамени / у Реч уротну, којом пламени / звоне облици, где се трезније / напаст Језика боком прелама / у суноврате, где опрезније / раде сликови“ – читамо у завршници поеме „Благо Божије“. Реч уротна, пламени и звонки облици – ове синтагме могу бити сажет самоопис поезије Милосава Тешића. У многим невољама које нас прате и умножавају се, међу утешним чињеницама јесте да смо савременици низа песника чија се пламена енергија постојано одржава, обнавља и разгорева, да нас згреје у суровом времену.

Тешић је пример самодисциплине која нама углавном недостаје у пословима духа, пример земљоделачке трпељивости, без самозаваравања. Уосталом, у српску књижевну јавност он и доспева у часу када је већина његових исписника показала шта уме и докле сме и хоће. Средином осамдесетих година минулог века, Тешић – уреднички подржан од Рајка Петрова Нога – одмах запажен улази на позорје опхрвано епохалним колебањима и беспорецима. Зачуо је и огласио неке потиснуте речи, слике и ритмове, из несећања кренуо у ходочасничко присећање путевима наше језичке топографије. Шифра Купиново показала се као први кључ за асоцијативно дозивање у свим смеровима, најпре у знаку разлучења на неодређено оно и ово, на присутно и одсутно. „То је оно није ово / далеко је Купиново.“ Кренуо је у сусрет том чаровитом Купинову и другим речима и сазвучјима што свашта памте, са коренским асоцијацијама на скупљача и на купину што не сагорева. Потом, у песмама што ће уследити, заокреће и призива садржаје из повесно-легендарне скривнице. Једна од значења симбола из наслова лирског првенца Купиново, присутно у нереченом и тада непризваном, јесте и представа последње одбрамбене тачке старе српске деспотовине, последњи бедем Бранковића и њиховог отпора азијатској тмуши што је зобала земље и народе.

Ево, пре тачно пола миленија, 1521. године, сравнила је град Купиник. Остало је Купиново, на земљи и у тлу језичке меморије, и Тешић је срећно посегао за њим. Потом ће и евокације слика и ликова из предањског незаборава однети превагу у Тешићевим песмама са звучним топонимима у насловима. Тако ће у песми „Тршић“ донети овакву снохватицу: „У таљиге милогледне / Вук с Филипом у сну седне. // Око клена и јасена / лете гусле и писмена. // Из Тршића истрепери / у облаке јат па јери.“ У таквом је сну песник прелетео маштовну путању од Сентандреје до Пећи и Призрена, од Чокешине до Житомислића и Црмнице.

Брижно пребрано градиво лексикографа Тешић улаже у нарастајућу песничку грађевину. Песник окупља и ставља у дејство све слојеве језичкомеморијског и активног фундуса. Сажимању сви теже, али синтезу треба поднети, оправдати, замахом и визијом, али и добром мером. Када помислимо на велике наше, тектонске синтезе, међу првима нам се указује Његош. Меродавни су морали приметити – а то је учинио Александар Милановић – да се Тешић, коегзистенцијом стилских црта бившег и садашњег народног и књижевног језика, увелико приближио његошевској концепцији. Како може друкче онај чији је матурски рад био на тему Горског вијенца а потом се обрео међу ауторима Речника Његошева језика. Тешић припада нараштају које је најпоузданије ослонце налазило у властитом језичком наслеђу, знајући да оно увезено и накалемљено може бити само подстицајни додатак. Данашње се, покондирено, песничко поколење понаша као да српски језик њиме почиње и завршава, те да има више везе са свима другима, са свих меридијана, него са Вуком и Његошем – стару сакралну баштину да не помињемо.

Потирућем самозабораву на путу моћно се испречују неки од најбољих лирских приноса данашњице, међу којима се, кад говоримо о Тешићевом приносу, најпре указала разуђена митопеја у Кључу од куће, где стари српски дом и двориште нарастају као васионско стециште. Такво је Млинско коло као животодавни механизам кружења. У том отпорном смеру делују и сеобни крстоносни покрет у дводелном циклизованом спеву Прелест севера, Круг рачански, Дунавом, или Седмица, спев о стварању света – заправо микросветова творителне поезије. Или Калопера Пера, омамљујући пев дострујао из родних дубина женског импулса наше повеснице.

Нема песника данас који више од Тешића баштини ритмичке и метричке обрасце из наше лирске традиције, па их и обнавља, иновира, у том прилично напуштеном бојном пољу уметности стиха. Нема осведоченије тежње за хијераријским порецима у безакоњу којим живимо, складова у доба општег расклада, на свим нивоима песничког израза и смисла. Архитектонику стиха, песме, поеме, циклуса, Тешић помно спроводи, страсно одмерен колико у танчинама толико и у великим форматима своје поезије.

Поред свега реченог, Милосав Тешић није заточеник хладних апстракција речи живих и опорављених у песмама. Он ослушкује људе и животне звуке, мотри пределе и природне облике, творећи од њих песничке симболе: од шипурка до шљиве српске, „сузе српских терена“, јагорчевине, црног и белог глога, дрена и модрог трна, до лесковог честара и узораних њива. Природа се сваколика удева у покрете људске заједнице, као у песми о заједничком устанку Срба и живог света у пролетњем замаху након Сретења: „Тек, че¬лом сво¬да севају ма¬слач¬ци, / а сев се кру¬ни, рас¬па¬да се жар¬ко; / у по¬ноћ пру¬ћем шу¬шко¬ре врбљаци: / протут¬ња Му¬тап, оде Ка¬тић Јан¬ко... / Кроз па¬ук-вре¬ме да ли на¬зрех сли¬ку, / где два су бре¬ста оба па¬три¬јар¬си, / где Руд¬ник љу¬би ру¬ку Ме¬двед¬ни¬ку, / где глог се клања Ча¬ра¬пи¬ћу Ва-си...“ Србија није само „дивно позорје оку“, него Тешићеве песме оживљују судбоносна повесна збитија, од великих сеоба и полома, до устанака и Великог рата. Трећа, Тешићева „Плава гробница“ српске поезије оправдава свој настанак као исцрпни именик мученика са Вида, који, макар и делимично, остају живи у спомињању и молитвама: „Над мрамором мора цвет туге је земске: / ... из Такова Станко... и Јеврем из Тмаве... / из Драгиња Јаков... и Момир из Темске... / Кукурузи једре – а шљиве се плаве [...] Разгранај се, песмо, лековита биљко, / јер памћење бива све тање и тање: / ... из Барича Богдан... из Таора Миљко... / Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање...“

Између пролазности и постојаности, ништења и преподизања, сва је идеја поезије и језика, и у песми „Жички натпис“. Жича сабира у себи и оно што је давно била и што јесте данас, када све више „руше се здања с идејама Жиче / у неизраз леден – целовит што ниче.“ Жича је реч оваплоћена у телу храма, који пева и слави, под сталном сенком пропасти, али непропадљива. Речи са својим културним носивом, речи милозвучне и робусне, ономатопејске и оне сковане за лирске потребе, с разних места из доба прошлог, садашњег и непролазног, уграђене у ритмове Тешићевих песама, видимо као залог јединства, интегралности Логоса што раскрива смисао на српском језику. Има у присној синергији сликовне и звуковне стране Тешићеве поезије нечега што је значајни тумач симболизма назвао напором за постизањем тоталне уметности. А тотална уметност овде значи и последња одбрана. Прозиремо у почетној симбол-речи поезије Милосава Тешића – мислимо на Купиново – још једну аналогију са Купиником последњих српских деспота и витезова. Поезија Тешићева, како је саздана и утврђена, личи на тај давни сремски град у коме се стекоше све преостале, змајевите отпорне силе српског језика и културе пред зинулом ентропијом што зобље земље и народе. Милосав Тешић је заточник оне исте борбе непрестане, за духовним разрешењем, борбе коју је, горко и мушки, проносио цетињски архипесник, у тесном склопу метрике и бола. Јер, тесно је одасвуд. И тада и сада. У Београду, 22. фебруара 2022. Драган ХАМОВИЋ Између пролазности и постојаности, ништења и преподизања, сва је идеја поезије и језика, и у песми „Жички натпис“. Жича сабира у себи и оно што је давно била и што јесте данас, када све више „руше се здања с идејама Жиче / у неизраз леден – целовит што ниче.“ Жича је реч оваплоћена у телу храма, који пева и слави, под сталном сенком пропасти, али непропадљива. Речи са својим културним носивом, речи милозвучне и робусне, ономатопејске и оне сковане за лирске потребе, с разних места из доба прошлог, садашњег и непролазног, уграђене у ритмове Тешићевих песама, видимо као залог јединства, интегралности Логоса што раскрива смисао на српском језику. Има у присној синергији сликовне и звуковне стране Тешићеве поезије нечега што је значајни тумач симболизма назвао напором за постизањем тоталне уметности. А тотална уметност овде значи и последња одбрана. Прозиремо у почетној симбол-речи поезије Милосава Тешића – мислимо на Купиново – још једну аналогију са Купиником последњих српских деспота и витезова. Поезија Тешићева, како је саздана и утврђена, личи на тај давни сремски град у коме се стекоше све преостале, змајевите отпорне силе српског језика и културе пред зинулом ентропијом што зобље земље и народе. Милосав Тешић је заточник оне исте борбе непрестане, за духовним разрешењем, борбе коју је, горко и мушки, проносио цетињски архипесник, у тесном склопу метрике и бола. Јер, тесно је одасвуд. И тада и сада. У Београду, 22. фебруара 2022. Драган ХАМОВИЋ

Иван Негришорац

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ ЈЕ ЊЕГОШЕВ ИЗБОР



Нема ништа природније него поезију Матије Бећковића довести у везу са Његошем: толико је то природно и очигледно да многи сматрају да је боље не изрицати такву очигледност и такав тривијални закључак. Кад још постоје и књиге које то јасно потврђују, попут Матијине збирке текстова Небош (Бг 2001) и Служба пустињаку цетињском (Бг 2013) или студије Стевана Кордића Његош и Матија (Бг 1995), онда је такав закључак, као исувише очигледан, многима чак постао непожељан. Штавише, један део оних људи спремних да откривају свет чуднијим него што он јесте, веома су склони да забораве све што је очигледно, а да перверзно трагају за оним што нико уравнотежене свести спонтано опазити неће. Овакве незнавене покушаје сам Матија нимало не охрабрује, тако да је он оставио мноштво путоказа, смерница, сигнала којима је утврђивао свој однос према великом Његошу, као и према народној, усменој песми. Најлакше је, при том, уочити да су Матијине књиге поема Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) начињене према обрасцу фолклорне епско-лирске песме, те да су усмене формуле, вербалне стилизације, метрички образац или мотивске и тематске датости сасвим према мери српске усмене поезије, па тиме и једног важног дела Његошевог опуса. Једно је за Матију Бећковића сасвим извесно: нема српског песника од значаја који је толико успешно и естетски убедљиво говор савремене поезије приближио форми народне песме. Томе треба свакако придодати чињеницу да је магија Матијиног усменог наступа умногоме показатељ чињенице да његов песнички идиом произлази из пуне блискости усменој култури и самој комуникацији у оквиру које се од усана до уха преносе неке вербалне поруке важне за судбину читавог народа. Популарност овога песника највише је заснована на тој магији усмености.

Само у оваквим ретким, по свему необичним случајевима могуће је усред модернистичке културе, везане за амбијенте града, за културална укрштања и сложене медијске релације, да у песничком догађају наједном васкрсне популарност усменог комуникативног чина. У ширим круговима поштовалаца и симпатизера таква се поезија махом слуша, а мање се чита, али то ништа не ремети нити убедљивост вербалних изведби нити интензитет песничког доживљаја. Чак напротив, у многим сегментима та изведба задобија нешто крајње особено, а доживљај се интензивира, поготово у простору интиме коју усмена заједница успоставља између песника и публике, као и између појединих чланова тог аудиторијума поштовалаца и посвећеника. Сви они се, наиме, почињу међусобно препознавати по неким нежним, лирским и тананим спојницама које пре тог песничког и комуникативног чина као да нису ни опазили. Негујући овакве вербалне и традицијске особености, поезија и данас успева да обавља нежне поступке утврђивања духа културног заједништва, окрепљења народнога бића и обједињавања расутог колективитета.

Капела и Небо

Бећковићеве везе с Његошем могу се уочити и на мноштво других планова. Тако у песми „Гроб на Ловћену“ - која је објављена 1971. у посебном броју часописа Уметност, посвећеном одбрани Његоша и његове капеле на Ловћену - Матија смрт Његошеву ставља у ранг највећих националних несрећа. У таквим околностима је црквица-капела врх Ловћена представљала какву-такву утеху и тиху заштиту од пораза и губитака: „После свих пораза: смрт Рада Томова/ Највећи је српски пораз од Косова!// А сирак тужни, утреник, владика/ Гроб нам остави за свог наследника!“ У таквог наследника народ је поверовао силно и у њему је тражио ослонца за сопствени живот: „И наше племе да изгуб ублажи/ На гробу-јединцу ослонац потражи!// И до данданас, све од тога доба/ Наш Род се држи на врху тог гроба!“ Због таквог ослонца све у вези са опстанком народа постаје неизвесно од тренутка када се рушилачка страст незнавених и злих људи буде усмерила ка таквом гробу-јединцу: „Ал кад дирне пијук и у основ свети/ како ли ћемо тај дан преживети?“ Матијино реторско питање подразумева више него јасан, трагичан, страхотно апокалиптички одговор. А шта човеку значи постојати после таквих великих догађаја и путоказа, то нам је Матија Бећковић такође показао својим песмама. Тако у песми „Лелек мене“ он вели да су у том погледу посебно занимљиви песници који се усуђују да обављају то послање које је тако маестрално обавио Његош, па је питање апсолутног првенства у песништву одавно већ решено: „Боже драги, нема већег чуда/ Но што пишу послије Његоша./ На врху је само једно мјесто/ И никад се неће упразнити,/ А горему ниђе краја нема.“ Матија вели да само онај на врху овог људског и песничког поретка може да изрекне истине које треба знати и другима саопштити: „Само челник има шта да каже,/ Онда када све тек треба рећи,/ Српокрилим првим ријечима,/ Прволиком невином првином./ На наречју љепшем од живота,/ На коме је Господ свијет стваро,/ Док немаше другога језика/ На коме је то боље речено.“ Ако је тако, а тако јесте, онда се одиста отвара драматично питање: зашто и како писати после Његоша? А за многе, који немају креативни одговор на ово питање, отвара се додатно питање - шта учинити са тим и таквим Његошем после којег нема никаквог смисла песнички се оглашавати: „Куд с Његошем послије Његоша?/ Да онако није загрмио,/ Могли бисмо муцат из почетка!“ Његош је, по Бећковићу, не само судбински оријентир за припаднике српског народа него је и таква висока мера списатељског умећа да се чак сваки покушај његовог досезања чини готово илузоран. Наша историјска судбина и наша песничка мера је, са Његошем, на судбинском и изражајном плану досегнута, па се тако ваља и односити према овом судбоноснику и песнику.

Његошева висока мера креативности исказује се и на трећем, небеском и божанском плану свеколике стварности. У том погледу је Његош, и Матију Бећковића и многе друге српске песнике, као и целокупну српску културу и језичко искуство, наводио на суштинско одређење према Творцу, Сведржитељу и Спаситељу као на нешто суштински важно за трајно обезбеђење опстанка појединца, народа и читаве културе. Стога је Бећковић сачинио неке изузетно битне песме које говоре о месту Господа Бога у људској свести, у друштву и у универзуму, а такав поглед на свет је у великој мери одређен управо Његошевим разумевањем стварности. Тако, примера ради, у „Праху оца поезије“ Матија ову поему започиње цитатом из уводног певања, тј. посвете Луче микрокозма, а од тих 200 стихова модерни настављач Његошева дела одабрао је свега четири стиха, и то управо она која говоре о небеској, божанској природи песника. У првом цитату реч је о оним стиховима у којима се описује како песник јесте у дослуху са тајним, шифрованим језиком трансценденције: „Свемогућство светом тајном шапти/ Само души пламена поете“ (стихови 169-170), а потом следи цитат сачињен од стихова са самога почетка посвете: „Да, свагда ми драги наставниче,/ српски пјевче небом осијани“ (стихови 1-2), у којима се обраћа самом Сими Милутиновићу Сарајлији којем је посвета и упућена, а који је сматран небеским гласником какав и приличи духу Његошевог дела. Разрађајући духовне увиде из Луче микрокозма, Бећковић се обраћа Његошу, свом великом претходнику, као небеснику песничке речи који човека, поезију, вернике и народ уводи у највише сфере постојања и стварности. Са овом песмом савршено јасно постаје зашто се Матија морао запитати како се може уопште певати после Његоша?

Матија је Његош какав данас може бити Кад сам, као млад човек, први пут прочитао књигу поема Рече ми један чоек, био сам обасјан оном чудесном снагом једног већ заборављеног језика, снагом његове обнове и чудесне изражајности и моћи. Мој први утисак, неокрњен до дана данашњег, био је такав да се наметнуо у облику закључка: да је Његош жив, он би тада, 70-их година XX века, писао као Матија! Није, при том, Матија опонашао Његоша него га је настављао на изузетно продуктиван, креативан начин, тако да су се неки поетички чиниоци двадесетовековне књижевности на успешан начин уградили у оно што је Његошева поетика XIX века могла да обухвати. Другим речима, да се Његошев творачки дух отелотворио, он би, највероватније, обавио ону врсту трагања и промена којe би обавио човек одрастао на сензибилитету двадесетовековне књижевности, уметности и културе, па би у таквом амбијенту повукао баш оне креативне потезе који би изворну Његошеву поетику данас учинили могућом. Тако се Његош отелотворио као Матија Бећковић! Шта то конкретно значи могли бисмо показати уз помоћ неколико кратких поетичких крокија који могу да укажу на специфичности иновација у односу на класични, Његошев и његошевски образац. У односу на основни језичко-стилски слој Матија је описао читав кружни ток који, осим фолклорног дискурса, укључује и урбано-жаргонске, наративно-исповедне, као и лирско-рефлексивне дискурсе модерног доба. Уз то нарочито је изразита доминација хуморног дискурса, који је од авангардних, посебно надреалистичких образаца умео да хвата прикључак са епском озбиљношћу, чак и са родољубивим патосом, који је код Матије веома често умео да уђе у простор ирационалности и хумора, у наглашену гротеску и апсурд, те у истовремену узвишеност и нискост. То значи да је Бећковићев облик лирског и епско-лирског излагања умео да узраста са снажном имагинативном игром, са посебним, алогичким типом хумора и са надреалистичким зближавањем семантички крајње удаљених феномена. Стога у историји српске књижевности нема писца или песника који с више разлога може бити сматран непосредним Његошевим духовним потомком: савршено близак Његошу, али и довољно различит од њега, тако да можемо рећи да он не пише као Његош него просто наставља тамо где је Његош застао. Да, Матија заиста данас пише онако како би Његош, да се родио у XX веку и да се образовао у овом, секуларном научном и школском систему, писао тако да не изневерава ни самога себе, дакле Његоша, али и да не изневерава ни време у којем живи и ствара, дакле ово време лутања, сумње, комедијања са свим и свачим, па и темељног стварања комичког несклада и сукоба са најузвишенијим темама. Матија у својој поезији успешно чува традиционалну и трагичку узвишеност с којом бранимо човеково постојање у Богу и уз Бога, али исто тако приказује сав јад, комику и тугу, гротеску и апсурд човековог настојања да се наметне Богу и да припадне световима које одавно већ није способан да схвати и којима не може да влада. Матија је песник чудесних, његошевских распона који се креће од узвишене, химничне посвећености највишим људским спознајама па све до нискости и изгубљености данашњег, чисто материјалистичког човека. Да, тако одиста и јесте, па је Матија управо такав какав би изворни, једини, аутентични Његош данас могао бити! И зато Матија креативно наставља тамо где је прерана смрт зауставила великог пустињака цетињског.

Жири за награду „Извиискра Његошева“ донео је одлуку која, поштено говорећи, уопште није у његовој надлежности него у надлежности виших, божанских сила. Његошеву награду „Извиискра Његошева“ Матији Бећковићу је дао сам Његош, Ловћенски Тајновидац, а ми у жирију смо само, тромо и готово невољко, али са апсолутном сагласношћу и ставом да је то недвосмислено исправно, ту одлуку прихватили као јединo могућу. Требало је то учинити знатно раније, али стицајем околности то учињено није. А није учињено из разлога што смо покушали борбу за обједињавање двеју Његошевих награда: једне која је изгубила свој његошевски карактер и ове друге која би тај карактер поново требало да успостави. Сада је прилично јасно да се обједињавање две награде, као и обједињавање два начина разумевања Његоша – српско-црногорско, с једне стране, и монтенегринско-црногорско, с друге стране, неће ни лако ни брзо обавити. А када је јасно да до тако нечега скоро неће доћи, онда се мора учинити оно чему је Његош једина права мера, оно што Његош једино може разумети, подржати и оправдати. Ма колико да има награда обележених Његошевим именом или простом алузијом на Његошево дело, све их је први заслужио управо Матија Бећковић! Ово становште бисмо у примереној метричкој и стилској форми могли исказати на следећи начин: „Пред Његошем кад се мера мери,/ нико није јунак пре Матије.“ Сваку другачију одлуку Његош не би могао ни да разуме, ни да подржи, ни да оправда, па кад је, ево, донесена одлука каква се морала збити, онда стиховима можемо додати молбу и молитву: „Сад можемо рачунати тврдо/ да ће Његош опростити нама/ што раније учињели нијесмо./ Нека буде све што бити мора!/ Нека буде што бити не може!“ А ми ћемо и даље се трудити да оне који се понашају као да Његошевог и његошевског пута нема, вратимо некако к познанију права, те да заједнички обновимо тај незаборавни, моћни, његошевски пут. Колико ће ти напори трајати, не знам! Али знам да на том путу нисмо сами: са нама је Његош, са нама је Матија, али и сви они који умеју да памте оно што вреди у животу људи и читавог народа.

Апологија и апокалипса

Живео нам, поштовани Матија! То не кличемо само зато што Те волимо и поштујемо; то кличемо јер нам, највише и наочигледније, Ти показујеш да је Његош и данас жив, и да ће нас држати на окупу до 'пошљедњих времена'. И да ћемо с Тобом, с Његошем, са Светим Василијем Острошким, са Светим Кнезом Лазаром, са Светим Савом и свим Светитељима српским, у тим пошљедњим временима бити са Господом нашим, и да ћемо у љубави Спаситеља дочекати тренутак када ће демонизовани човек коначно уништити овај свет! То је тако јер сте се и Његош и Ти испилели из српскога језика, из српскога народа, из српске вере и из српске културе, а сачували сте тешку, одговорну и мучну обавезу пред тим истим језиком, народом, вером и културом! Други могу да се увијају и глуме, да се купују и продају, да се срамоте уз усклике поноса што је то тако, да постају неко други којег његов претходник у истој кожи препознати и сагласити се са њим никако не може. Други то могу, али они најчаснији то не могу и не смеју никако! Зато Те је, драги Матија, Његош, а са њим и Господ к нама послао: да нам будеш 'оличени пријекор' за све оно на шта смо се покушали узвисити и за све оно на шта смо тако ниско пали! Његош те је, дакле, сам одабрао да нам будеш опомен и глас спасења, а на нама је данас само да отворено признамо како смо разумели ту поруку која и нас данашње, и оне будуће генерације чврсто обавезује! Зато си послат на овај свет, мајчин и очин, јуначки сине! И хвала Ти због тога!

(Прочитано на дану проглашења добитника књижевне награде „Извиискра Његошева“, у Крипти храма Светог Саве, у Београду, 22. фебруара 2022)